Током „златних“ седамдесетих година века који је за нама био је познат као интерпретатор забавних мелодија и као композитор великог броја хитова за друге певаче, посебно за свог пријатеља Микија Јевремовића. Потом, у осамдесетим с његовим „Рокерима с Мораву“, односно „Међународним пољопривредним, ансамблом“, како га је шаљиво крстио, пуни домаће и стране хале. Енормна популарност тог састава утицала је да су их радо звали и за наступе по иностранству где има много наше дијаспоре, као и у бројне забавне емисије. О томе сведоче и видео записи који се могу наћи на Јутјубу. Уследиле су туробне деведесете. Борис Бизетић је покушао да их ублажи „ББ шоу“ програмома и „Смех терапијом“, скеч-емисијама које су имале огромну гледаност. Уопште, хумор је био једно од главних обележја у стваралаштву овог уметника.
Неуморан, он и даље има шта да каже, мада данас већи део времена проводи с унуцима, јер је по титули и деда, а уједно са својом ћерком Анитом, којој је видео монтажа и званично занимање, сређује врло богату заоставштину „Рокера с Мораву“ и редовно објављује снимке наступа овог састава путем друштвених мрежа и платформи.
Многи данас кажу да су им ваше песме биле део одрастања, а шта је вас формирало као личност? Која су то места и људи који су вам улепшавали детињство?
‒ Моје детињство се догађало напољу, на Новом Београду у којем је тада, почетком педесетих, било двадесетак зграда, школа, Дом културе, пијаца… а дуж брда, познатог као Бежанијска коса, биле су сеоске куће са баштама, неке њиве и један фудбалски терен. На триста метара од наше зграде, почињала је писта старог и јединог цивилног аеродрома, тако да су ми авиони шетали изнад јастука. Слушање радија, музичких и драмских емисија, била је свакодневна занимација. Суботом у биоскоп, а у недељу обавезно праћење преноса фудбалских утакмица. Уз то, „Политикин забавник“ и „Кекец“, два магазина напуњена стриповима. Када сам имао 16 година, научио сам да свирам гитару и тада компоновао своју прву песму „Опрости ми“, коју је Мики Јевремовић, уз „Ако једном видиш Марију“ снимио у новембру 1970.
Већ са двадесет година улећете стреловито на естраду. Прве веће успехе ваше песме постижу кроз интерпретацију поменутог Микија Јевремовића, тадашње велике звезде. Приближите данашњој публици ту музичку сцену од пре више од пола века и тадашње извођаче…
‒ Неколико значајних музичких фестивала нудило је по двадесетак нових песама и то је био рај за обожаваоце популарне музике која се тада звала „забавна музика“. Много посла је било и за шест дискографских кућа. Популарни певачи су објављивали и по две-три синглице (грамофонске плоче са по две песме; прим ББ) а они најпопуларнији су имали част да им „искочи“ лонгплејка, што би данас рекли – албум. Мало ко се појављивао на телевизији, али су радио-станице обављале главни посао. Естрада је цветала. Преко целе године су организоване турнеје са по десетак певача из свих музичких жанрова. Концерти су трајали и преко два сата. У поређењу са данашњим временом, онда сте, када чујете преко радија неку песму, непогрешиво знали ко је пева. И у поп и у фолк музици, певачи су имали препознатљиву боју и стил интерпретације. После неколико мојих хитова које је снимио Мики, почели су да ми се јављају већ афирмисани, али и непознати певачи. Тако сам доживео да моје песме сниме они које сам „до синоћ“ гледао на телевизији у преносу са неког фестивала – Ђорђе Марјановић, Радмила Караклајић, Драган Стојнић, Оливера Катарина… и троје који су претходних година представљали Југославију на Евровизији: Љиљана Петровић, Аница Зубовић и Сабахудин Курт.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању