Пажњу нам је ка доктору Борису Кајмаковићу привукла вест да је на Клиници за урологију Клиничког Центра Србије урадио нешто изузетно – оперисао је тумор на бубрегу жени у петом месецу трудноће. То није позната пракса, а онда смо сазнали да доктор има „црни појас“ у лапароскопији – отварању и затварању пацијента након успешне операције, а да се место (борилачког) захвата готово и не види. И у томе је јединствен на овој клиници где се лапароскопске операције изводе тек нешто више од десет година, а Борис Кајмаковић је њихов родоначелник.
Боравећи неко време на његовом оделењу са двадесетак кревета схватили смо још нешто: Бориса сви воле. Пацијенти, студенти, колеге, медицинске сестре, чланови тима из операционе сале, специјализанти… То видимо и у коментарима на друштвеним мрежама што их постављају они које доктор излечи или нечему научи. Док наш јунак „зуји“ између пацијената и срадника, главна сестра овог оделења Данијела Милковић је ту да нам објасни како је „доктор Кајмаковић диван човек који зна да плане, али само због бриге за пацијента. Воли да све функционише савршено, али за ових десет година колико смо заједно могу да кажем да је увек свакоме од нас помагао и да је свима пријатељ“.
Сведочимо о великој бризи Бориса Кајмаковића за своје пацијенте – редовно их обилази и викендом. Ко би рекао да у једној клиници може да се опипа позитивна атмосфера. Као мала бања за опоравак на првом спрату зграде у Бирчаниновој улици.А он, једва успева да испије са нама кафу на оделењу пре него што се попне у операциону селу где га чекају помоћник, анестезиолози, сестре, инструментарке и – Оливер Драгојевић. Његова музика га опушта док оперише и гледа у екран шта се дешава у унутрашњости пацијента. Понекад и Арсен Дедић нешто отпева или одрецитује. Дубровачки трубадури умеју, такође, да испуне просторију, некад и по која севдалинка. Али, опрез никада не попушта.
После успешно завршене још једне операције без крви, питамо доктора да нам објасни подвиг који га је довео у центар пажње? Добијамо више него скроман одговор:
-Подвиг је сувише тешка реч за ту лапароскопску операцију, јер би у свакодневној пракси она била рутинска, само да пацијенткиња није била у петом месецу трудноће, са прилично великом малигном променом на левом бубрегу.
За гинекологе је то небрано грођже – шта чинити? Чекати, одмах нешто урадити, како ће то утицати на трудноћу или плод… Десило се да је Борис баш тог дана био у конзилијуму када су му послали историју болести, без пацијента.
Пише Срђан Јокановић