Божо Врећо – срећан у својој кожи

Публици у центру „Сава“, 15. децембра, обећава катарзу љубави и слободе, а Севдах се подразумева

Читав његов живот саткан је од севдаха. Чини се понекад да севдах живи кроз њега, да је сам Божо Врећо (35) уживање, уживање у грациозности покрета, у анђеоском гласу. Његове песме су дневник сопствене душе, траг из детињства који води ка уметности и певању севдалинки. Иако је самоук и никада није школовао глас, Божо Врећо је са првим наступима у сарајевском угоститељском објекту „Велике даире”, освојио публику.

Његов успон креће након гостовања на тамошњој локалној телевизији „Фејс“ где је упознао басисту Едвина Хаџића и гитаристу Дина Шутала, са којима је основао ансамбл „Халка“ (у преводу „добродошлица светлости“). Албум првенац снимили су 2013. године, а две године касније – други.

Необичан какав јесте, нежан и јак у исто време, мушкарац и жена у истом руху, Божо Врећо убрзо је препознао своје потенцијале и кренуо у самостално освајање већ освојеног простора. Само је потврдио супериорност својим соло албумом „Мој севдах“ на коме се налазило 17 песама. Са тог албума највећи успех постигла је песма „Лејлија“ коју је посветио својој мајци за коју је од детињства, и смрти оца, неизмерно везан и којој често посвећује статусе на друштвеним мрежама.

Мајчин осмех

Тај осмех дао му је снаге и воље да, и поред љубавних разочарања, сазнања да болује од епилепсије и да ће до краја живота морати да се бори са тим, настави да пева. Крајем прошле године објавио је и други самостални албум под називом „Пандора“. На том албуму од једанаест песама издвојиле су се „Пашана“, коју је отпевао заједно са београдским извођачем Марком Луисом, као и „Елма“, песма коју је написао за девојчицу са којом се до своје шесте године играо сваки дан.

– После Београда, Брисела и Берна, ја једва чекам да полетим својој мајчици у загрљај, и у њеном загрљају као да се сва њежност свијета слила па ме обасјала и титра нада мном попут божанске свјетлости, па док јој све испричам уз кафу, па док све протабиримо– кратак нам дан буде, а њу увече ухвати дремка рано, а ја онда гледам јој и љубим сваку бору и влас косе и њене најдивније руке, па се ушушкам крај ње и присјећамо се од малена до дана данашњег свих лијепих тренутака, а осмјеси нам ваљда све говоре – објашњавао је Божо у ранијим интервјуима. – Држали бисмо се за руку и делили све наше мале тајне и слаткише, али дође рат и неки зли људи убише сву њену породицу на кућном прагу, и нану и мајку и млађег брата. Она је остала рањена са метком који је прошао кроз образе и дозивала је мајку. Сувише касно је дошла та хитна помоћ, већ је била искрварила и после свих тих година, сањао сам је, и у том сну она ми каже: „Знаш, Божо мој, ја те све чујем како ми певаш и видим те како ми плешеш“, па у сну ме загрли тако јако да кад сам се пробудио, био сам сав мокар од суза, и тада написао сам ову песму, посвећену њој, мојој Елми, коју нећу никад престати вољети. – После Београда, Брисела и Берна, ја једва чекам да полетим својој мајчици у загрљај, и у њеном загрљају као да се сва њежност свијета слила па ме обасјала и титра нада мном попут божанске свјетлости, па док јој све испричам уз кафу, па док све протабиримо– кратак нам дан буде, а њу увече ухвати дремка рано, а ја онда гледам јој и љубим сваку бору и влас косе и њене најдивније руке, па се ушушкам крај ње и присјећамо се од малена до дана данашњег свих лијепих тренутака, а осмјеси нам ваљда све говоре – објашњавао је Божо у ранијим интервјуима.

Осим што сам пише песме, Божо и шије хаљине за наступе. Љубав према шивењу и моди пренела је на њега, а ко други него – мајка.

– Звук „сингерице“ био је стално присутан, а за маму није постојала немогућа креација. Одатле и моја љубав према моди и нечему другачијем и аутентичном, што ме данас дефинише и издваја из масе униформисаног и монотоно одјевеног друштва. Платно за хаљине бирам у зависности од тога где наступам и како концертни простор изгледа. Мени је то ужитак и игра, мој свет који се не либим поделити са свима онима који у томе проналазе инспирацију, надахнуће и љепоту у сваком могућем облику. Наравно, то је и ствар стила с којим се или родите или не – открио је недавно. Уз све успоне и падове, уз сву необичност коју носи, љубав коју кроз музику пружа, Врећо је задовољан собом, успехом који је до сада постигао и каријером од седам година.

– Поносан сам на своју каријеру, моја седма година успјешног рада, своје пријатеље, своју публику, своје сараднике. Радујем се сваком новом концерту, новој пјесми која из мене излети, путовању и сарадњи, сваком вашем загрљају и топлим ријечима пуним љубави. „Ја сам љубав“, то је мој мото – друго ме не занима – поручио је он преко друштвених мрежа.

Наставак прочитајте у броју 3124.