Božo Vrećo – srećan u svojoj koži

Publici u centru „Sava“, 15. decembra, obećava katarzu ljubavi i slobode, a Sevdah se podrazumeva

Čitav njegov život satkan je od sevdaha. Čini se ponekad da sevdah živi kroz njega, da je sam Božo Vrećo (35) uživanje, uživanje u gracioznosti pokreta, u anđeoskom glasu. Njegove pesme su dnevnik sopstvene duše, trag iz detinjstva koji vodi ka umetnosti i pevanju sevdalinki. Iako je samouk i nikada nije školovao glas, Božo Vrećo je sa prvim nastupima u sarajevskom ugostiteljskom objektu „Velike daire”, osvojio publiku.

Njegov uspon kreće nakon gostovanja na tamošnjoj lokalnoj televiziji „Fejs“ gde je upoznao basistu Edvina Hadžića i gitaristu Dina Šutala, sa kojima je osnovao ansambl „Halka“ (u prevodu „dobrodošlica svetlosti“). Album prvenac snimili su 2013. godine, a dve godine kasnije – drugi.

Neobičan kakav jeste, nežan i jak u isto vreme, muškarac i žena u istom ruhu, Božo Vrećo ubrzo je prepoznao svoje potencijale i krenuo u samostalno osvajanje već osvojenog prostora. Samo je potvrdio superiornost svojim solo albumom „Moj sevdah“ na kome se nalazilo 17 pesama. Sa tog albuma najveći uspeh postigla je pesma „Lejlija“ koju je posvetio svojoj majci za koju je od detinjstva, i smrti oca, neizmerno vezan i kojoj često posvećuje statuse na društvenim mrežama.

Majčin osmeh

Taj osmeh dao mu je snage i volje da, i pored ljubavnih razočaranja, saznanja da boluje od epilepsije i da će do kraja života morati da se bori sa tim, nastavi da peva. Krajem prošle godine objavio je i drugi samostalni album pod nazivom „Pandora“. Na tom albumu od jedanaest pesama izdvojile su se „Pašana“, koju je otpevao zajedno sa beogradskim izvođačem Markom Luisom, kao i „Elma“, pesma koju je napisao za devojčicu sa kojom se do svoje šeste godine igrao svaki dan.

– Posle Beograda, Brisela i Berna, ja jedva čekam da poletim svojoj majčici u zagrljaj, i u njenom zagrljaju kao da se sva nježnost svijeta slila pa me obasjala i titra nada mnom poput božanske svjetlosti, pa dok joj sve ispričam uz kafu, pa dok sve protabirimo– kratak nam dan bude, a nju uveče uhvati dremka rano, a ja onda gledam joj i ljubim svaku boru i vlas kose i njene najdivnije ruke, pa se ušuškam kraj nje i prisjećamo se od malena do dana današnjeg svih lijepih trenutaka, a osmjesi nam valjda sve govore – objašnjavao je Božo u ranijim intervjuima. – Držali bismo se za ruku i delili sve naše male tajne i slatkiše, ali dođe rat i neki zli ljudi ubiše svu njenu porodicu na kućnom pragu, i nanu i majku i mlađeg brata. Ona je ostala ranjena sa metkom koji je prošao kroz obraze i dozivala je majku. Suviše kasno je došla ta hitna pomoć, već je bila iskrvarila i posle svih tih godina, sanjao sam je, i u tom snu ona mi kaže: „Znaš, Božo moj, ja te sve čujem kako mi pevaš i vidim te kako mi plešeš“, pa u snu me zagrli tako jako da kad sam se probudio, bio sam sav mokar od suza, i tada napisao sam ovu pesmu, posvećenu njoj, mojoj Elmi, koju neću nikad prestati voljeti. – Posle Beograda, Brisela i Berna, ja jedva čekam da poletim svojoj majčici u zagrljaj, i u njenom zagrljaju kao da se sva nježnost svijeta slila pa me obasjala i titra nada mnom poput božanske svjetlosti, pa dok joj sve ispričam uz kafu, pa dok sve protabirimo– kratak nam dan bude, a nju uveče uhvati dremka rano, a ja onda gledam joj i ljubim svaku boru i vlas kose i njene najdivnije ruke, pa se ušuškam kraj nje i prisjećamo se od malena do dana današnjeg svih lijepih trenutaka, a osmjesi nam valjda sve govore – objašnjavao je Božo u ranijim intervjuima.

Osim što sam piše pesme, Božo i šije haljine za nastupe. Ljubav prema šivenju i modi prenela je na njega, a ko drugi nego – majka.

– Zvuk „singerice“ bio je stalno prisutan, a za mamu nije postojala nemoguća kreacija. Odatle i moja ljubav prema modi i nečemu drugačijem i autentičnom, što me danas definiše i izdvaja iz mase uniformisanog i monotono odjevenog društva. Platno za haljine biram u zavisnosti od toga gde nastupam i kako koncertni prostor izgleda. Meni je to užitak i igra, moj svet koji se ne libim podeliti sa svima onima koji u tome pronalaze inspiraciju, nadahnuće i ljepotu u svakom mogućem obliku. Naravno, to je i stvar stila s kojim se ili rodite ili ne – otkrio je nedavno. Uz sve uspone i padove, uz svu neobičnost koju nosi, ljubav koju kroz muziku pruža, Vrećo je zadovoljan sobom, uspehom koji je do sada postigao i karijerom od sedam godina.

– Ponosan sam na svoju karijeru, moja sedma godina uspješnog rada, svoje prijatelje, svoju publiku, svoje saradnike. Radujem se svakom novom koncertu, novoj pjesmi koja iz mene izleti, putovanju i saradnji, svakom vašem zagrljaju i toplim riječima punim ljubavi. „Ja sam ljubav“, to je moj moto – drugo me ne zanima – poručio je on preko društvenih mreža.

Nastavak pročitajte u broju 3124.