Јунаци друштвене сатире „Павиљон“, посвећене мукама и пркосу корисника једног дома за старе, испричали су нам своја искуства са недаћама зрелих година, размишљањима о будућности и примерима како Европа брине о својим пензионерима
Бранка Петрић и Зијах Соколовић су увеличали отварање 18. Лесковачког интернационалног филмског фестивала као глумци из филма „Павиљон“ у коме играју две од десетак подједнако главних и важних улога. Од Радета Шербеџије, Ермина Брава, Јасне Диклић, Албана Укаја, Мирјане Карановић, и Мете Јовановског до Бранке и Зијаха – филм је окупио прави југословенски глумачки тим снова. Тренер тима, односно аутор њихове приче је Дино Мустафић из Босне и Херцеговине који је радњу своје урнебесне комедије сместио у старачки дом звани „Павиљон“.
После година трпљења и понижавања које им свакодневно приређују запослени у дому, корисници одлучују да покрену побуну. И то не било какву – оружану побуну. У годинама и ситуацији када немају шта да изгубе осим достојанства које им особље узима на кашичицу сваког дана, они преокрећу игру и целу земљу доводе у фазу преиспотивања да ли је до тога морало да дође. Посебно када се, тек након пензионерске револуције сазнаје да је управитељица дома потписала тајни уговор са грађевинском компанијом о измештању људи који ту бораве на друге локације како би ту никао модерни стамбено-пословни објекат. Тихо протеривање корисника на онај, или неки други, свет било је управо у циљу чишћења терена за инвеститоре.
Живот у павиљонима
И Бранка и Зијах су се подсетили ранијих долазака у Лесковац, што на филмски фестивал, што на представљање својих књига. Бранка је последњи пут била са књигом „Блиставо и страшно“ свог покојног супруга, чувеног југословенског глумца Бекима Фехмиуа. Признаје да је оптимиста, да све гледа лепше и да је радосна што сунце сија, што има пуно зеленила и што су људи које среће дивни.
– У једном моменту, још док је Беким био жив, ја му кажем – кад год ме неко позове за интервју сви ме питају за тебе и сада ми је доста! Иди тамо ти и причај о себи. Исто је било и после његове смрти. Али, ево ја сам ту вечерас због себе, са занимљивим и значајним филмом у коме ме можда неко неће ни препознати, са периком, у једној малој улози – рекла је Бранка.
За велики успех „Павиљона“ на фестивалима широм региона, за то што га воле и гледаоци и критичари, Бранка сматра да је најважнија добра тема и начин на који је представљена публици:
– Све коцкице су се сложиле да испадне добар филм, и време у коме живимо је утицало на то – додаје глумица. – У Сарајеву нам се догодило да нам је пришао човек и рекао да је сутрадан после гледања филма отишао да види своју мајку у старачком дому. Ко зна шта се деси у срцу гледаоца када гледа наш филм и због чега ће га натерати да учини нешто добро. Да буде другачији, бољи ако је могуће. Ово је сувише оптимистично, али ја мислим да је од младости, па ево, чак и до мојих година, увек могуће нешто променити у себи, на боље.
Иако по форми комедија, „Павиљон“ се бави озбиљним друштвеним проблемом, односом према старима. Зијах Соколовић истиче да је он са редитељем баш радио пуних годину дана на том озбиљном слоју приче филма.
– Тај дом у коме јунаци филма бораве урушава се из капиталистичких разлога, чистог бизниса несавесних капиталиста у коме нема милости за старе и беспомоћне – говори Соколовић. – Шумахер, један од вођа побуне, непокретан је, у колицима, али то није сметња да се бори за праведније друштво. И на крају чује да су се и други домови у земљи прикључили побуни. Идеја се проширила. Филм, осим идеје да ће капитализам све нас отерати, показује да сви ми, заправо живимо у павиљонима где нам се ограничава кретање, слобода да мислимо, да маштамо… Сви ми знамо како живе наши стари у тим домовима, да ту нема неког достојанства и не чинимо ништа да то променимо, јер се осећамо снажно и добро у млађим животним добима. А будућност већине нас је у неком таквом павиљону. То је једна вредност филма, осећај да ће капитал чак и из наших малих павиљона у којима живимо да нас протера и то је онда крај.
Пријатељи су лек
Ви као глумци ћете играти вероватно и до своје стоте године, док не паднете испред камере, и вероватно не планирате да последњи део живота проведете у старачким домовима. али да ли знате како живе пензионери у тим домовима, да ли имате пријатеље пензионере, да ли сте у неком удружењу са тим старим људима који немају ту прилику да раде посао који воле до краја живота, било је питање новинара „Илустроване Политике“ које је Бранку и Зијаха подстакло да у једном трену, свако на свој начин испричаки своја запажања, оживе неке личне емотивне успомене и проговоре о сузама и времену кога никада нема.
Бранка: Био је један диван глумац по имену Славко Симић, рођени брат Николе Симића, нашег легендарног глумца. Када сам ја стигла у позориште он је већ био у неким старијим годинама и видела колико се труди да направи дом за пензионере, али пензионере-уметнике. Ми млади смо, с опроштењем, њега звали Гробар. Сада ми је јако жао што Славко није успео у својој намери. Завидим уметницима у Америци зато што имају старачке домове за своју браншу.
Није ствар у осећању да си ти бољи или другачији од осталих, али сасвим је друга димензија када сте удому са неким из вашег света и када имате са неким да причате о заједничкој прошлости то мало времена колико вам је остало од живота. Имам једну пријатељицу из позоришта са којом сам јако добра и која ми је послала слику дома који је диван, као хотел, али прескуп за нас, обичне смртнике. Знам дом у коме ми је била добра другарица, коју сам посећивала и био је тако страшан да је она врло брзо тамо умрла. Знам и дом где је била наша драга колегиница Рада Ђуричин, који је био леп, са погледом на Дунав. Без обзира на све, то није њој било лако.
Рада је била добро, али је из разних разлога морала у дом. Занимљиво, али мама Раде Ђуричин је исто завршила у дому, пошто јој је супруг умро. Али, они су својој деци рекли још када им је било педесет година: „децо, немојте да имате икакве комплексе, када тата и мама дођу у такво стање, водите нас у дом“. Рада је маму одвела у дом који је био, некако хуман и леп, и Рада ми једном каже како јој је мама одушевљена што први пут у животу не мора да кува. Почела је да пише песме тамо, успоставила нека пријатељства. Неко ће потонути због тога у депресију и брзо отићи с овога света, а неко ће, наставити да живе. Добрим делом захваљујући и пријатељима који ће их обилазити, понекад извести на неку позоришну представу.
Пред домом сам можда и ја. Играм у једној представи остарелу глумицу којој сестра прети да ће ићи у дом, а ова моја одговара и виче: „нећу дом, нећу дом“! Није лак осећај да је одједном све готово, а да ви још живите.
Сузе и прва љубав
Зијах: То је једна врста неминовности и на друштву је како да се организује и постави према тој природној појави. У неким европским земљама постоји такозвана банка сати. Људи у релативно добрим годинама који имају времена и у добром су здравственом стању могу да посећују старе људе у домовима за старе или у комшилуку и помажу им у свакодневном животу. Онда сате које на тај начин утроше сачувају за своју старост да могу да их користе тако што ће исти број сати сада њима неко помагати. Ја сам као амбасадор добре воље Уједињених нација имао прошле године један пројекат за све старе људе у ЕУ о томе како да их покрену, било да су код својих кућа или у домовима за старе. Организује им се одлазак на рекреацију, пливање, чак и одлазак на факултете, да слушају одређена предавања, ако желе. Налазе им послове преко дана, уколико могу и желе да раде.
Ја сам имао задатак да направим 24 емисије по сат и по времена у којима сам путем зума разговарао са људима из домова за старе. Имали смо теме за разговор које сам предложио и ЕУ их је одобрила. Теме су биле љубав, срећа, родитељи… све оно што чини живот. Није било најдирљивије то што су говорили о условима у којима живе већ о времену. Сваки од њих ме је питао колико има времена да каже нешто? Када им кажемо да могу да кажу све што желе и да времена има напретек, они направе малу паузу. И почну да плачу.
Били су изненађени и узбуђени што могу да говоре оно што мисле и осећају и што их нико неће прекинути или отићи од њих. Од њих седморо по емисији, увек је четири или пет плакало пре него што би почели да причају о одређеној теми. У једној емисији је корисница дома причала о својој првој љубави. Причала је сат и по времена и сви остали који су се укључили су плакали, јер она никада никоме то није рекла, па ни својој деци. Никада није било времена. Време је за старе људе највећи капитал. А време је да се покренемо. Пензионерима увек саветујем да не морају стално ићи лифтом на пети спрат, врло је здраво пешачати.
У Копенхагену један човек свако јутро ставља своје двоје деце на бацикло да их вози у школу. На првом спрату те зграде је живела комшиница, старија жена, која би свако јутро махала њима кроз прозор а човек би њој одмахивао. Једног јутра та стара жена му покаже рукама као да нешто врти или га дозива, такве је покрете правила. Он није разумео шта хоће, а она му опет покаже на себе и на његово бицикло. Отишао је до њеда пита шта јој је потребно, а она му каже да би и она волела да се вози на бициклу као његова деца. Онда је тај господин то ставио на Фејсбук и сада имате око шездесет хиљада људи у Данској који возају старе људе на бициклу.
Бранка: Хтела бих да додам једну анегдоту када су Бушмана питали колико је стар, а он им одговара да је стар онолико колико има бора на свом лицу, а да је млад онолико колико има неостварених жеља. Е, па ја имам још много неиспуњених жеља. Ево, све што је Зијах испричао је тако дивно и не знам како би то код нас могло да се спроведе…
Зијах: Тако што би се људи покренули и престали да размишљају на традиционалан начин. Живим у Бечу, али често гостујем у Немачкој. Тамо сва позоришта која су у мањим местима и имају репертоар, обавезно је да на генералне пробе и предпремијере долазе искључиво пензионери као почасни гости тог позоришта. Позиви им се упућују лично на њихова имена и адресе. На крају представе ми сви глумци имамо обавезу да сиђемо у простор где ћемо заједно са њима причати о представама, позоришту… Увек нас питају када ћемо опет доћи са новом представом. Једноставно, пензионери тамо нису заборављени као на Балкану.
Бранка: Нисам се само најежила, већ ми је дошла и сузица на око… како је то лепо. Колико треба труда да се све то тако лепо организује. И мислим да је бар то у моћи наших позоришта.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Марко и Дарко Цветковић