Игало, 1988. На плажи Института „Симо Милошевић“ жена у већ „озбиљним“ годинама у тегет једноделном купаћем костиму ставља на главу капу за купање. Још увек жустрим корацима креће ка мору. За минут, већ је одмакла добрих десетак метара у дубину, за два минута једва је видљива са плаже. Млађи крећу за њом, нешто их копка, позната им је. – Ма знам је сигурно, виђао сам је негде. Мислим да је глумица, ал’ ко ће се сад сетити – говори голобради младић покушавајући да се присети. Док он размишља, она је истим, онако жустрим корацима, већ изашла на обалу, покупила свој пешкир окачен на младу боровину, обрисала лице и тело и отишла. Остало је питање ко је… ридесет година касније, 2018. сеп- ембар месец. У Адлигату, Музеју књига породице Лазић, иста та госпођа, истог насмејаног лица, истих жустрих покрета, исто офарбане косе, седи на почасном месту, дочекује госте који долазе да јој честитају и заједно с њом прославе њен стоти рођендан. Да, глумица и велика хуманитарна радница Бранка Веселиновић, бистра и памтећа, ниже стихове поздрављајући се са званицама. А званица није баш мало. – Нисам песник, али у мојој кући, где је отац био професор, мама учитељица, бака учитељица, прадеда попа, ја сам попримила то да причамо у стиховима, као што знам да и ви од ваших породица морате попримити нешто – расположена, пружајући руку да се поздрави, говори Бранка. На питање како је, шта јој доносе те године, тих сто лета, како и даље из ње избија доброта и хуманост, Бранка цитира своју савременицу и дугогодишњу пријатељицу и сапутницу Десанку Максимовић. Ово је предиван дан, ја сам пресрећна што су сви ови људи овде, доћи довде није лако, али је лепо.
Наставак прочитајте у броју 3112.