Чари Старе планине

Није лако стићи до ове мистичне, простране, дивље лепотице југоисточне Србије, пребогате нетакнутим природним ресурсима, као мало који други предео у региону. Није лако, али вреди. Један од покушаја да се њена инфраструктура учини приступачном, да се подрже напори за очување и оживљавање Старе планине, као и да шира јавност сазна нешто више о гастрономским, али и свим другим атракцијама овога краја јесте и недавно објављена књига „Укуси старе планине“, чији је аутор Дејан Загорац из Завода за проучавање културог развитка. Ова богато илустрована двојезична књига (на српском и енглеском) открива нам и све чари старопланинских села и засеока, значај Пирота и Књажевца за опстанак и развој овога краја, умеће ткања ћилима и израде грнчарије, угоститељску богату прошлост и неизвесну будућност регије. – Стара планина је специфичан крај, са очуваним разликама у односу на остатак Србије, најпре етнички каже Дејан Загорац објашњавајући зашто се определио за ову тему. – Тај простор је често прелазио из једних у друге руке, мешали су се ту разни народи и племена. Насељавали су га Шопи, Торлаци… Каракачани су били номадско племе цинцарског порекла, који су у време отоманске империје, када овде нису постојале границе, долазили на Стару планину да би напасали своја стада оваца. Како би сачували млеко и сир, они су правили качкаваљ и држали га у пећинама, којих тамо има доста, и у којима је температура константна. Продавали су тај сир, изузетно тражен и цењен, по целом Балкану, а и по Европи. Овај сир је специфичан због тога што су овце овде пасле траву која је пуна аутохтоних биљака које имају изванредна лековита и органолептичка својства.

Наставак можете прочитати у броју 3087.