Прва асоцијација када се каже Версај јесте дворац француских краљева. И када се име укуца на интернету, сваки податак везан је за дворац. Чак и туристи, милиони њих који долазе да виде како је изгледао живот француских владара, своју посету почну и заврше у дворцу и прелепим вртовима. Штета, јер Версај, место на чијој се периферији налази дворац, заслужује да му се посвети бар неколико сати.
Приградски, или градски воз, онај што повезује периферију Париза са ужим језгром града и којим стотине хиљада људи свакога дана из неколико десетина километара удаљених места стижу на посао, иде и до Версаја. Чист, удобан, брз, без иједног потписа путника или графита, бешумно клизи. Осам, или девет стајалишта има од последње станице метроа број један, до Версаја. Двадесетак минута потребно је да воз превали исто толико километара.
Мало је туриста који користе овај воз, испричаће касније један наш нови познаник на пијаци. Каже да деведесет одсто њих дођу аутобусом до паркинга испред дворца, обиђу шта им је понуђено програмом агенције, у аутобус и назад.
А место прелепо. Има чиме да се похвали. Уосталом овде је била француска престоница. Улице широке, зграде зидане као под конац, у једној улици су и балкони увучени како се не би нарушила линија. Некада је ово било мало место око дворца, живели су ту и радили људи задужени за снабдевање, а около су биле шуме. Да ли још од тих шума из времена Лујева, или се касније радило на томе, тек зеленила има свуда. Једна од улица, широка, стиче се утисак не да је оивичена дрворедом, већ да је пут пробијен кроз шуму.
– Зову га и „град пензионера“ – каже познаник Кристијан. – Има доста Парижана који када оду у пензију продају стан у престоници и дођу овде. Наравно, то не значи да је због тога ово град старих. Напротив, много је младих који овде живе, а раде у Паризу, јер су за пола сата до посла. Има место све садржаје, од културних до спортских.
И када се прошета местом види се да је овде живот другачије организован. Уместо огромних маркета који су у многим великим градовима угасили мале радње, овде су у свакој улици класичне продавнице. И пекаре, и бакалнице и ресторани брзе хране. Па продавнице обуће, текстила… У баштама кафића и ресторана све је некако опуштено.
– До пијаце да одете, тамо ћете најбоље да осетите пулс овог места – предлаже Кристијан. – Има свега. Не заборавите, ово се званично води као предграђе Париза, али ово место има више од 80.000 становника.
Пијаца на градском тргу преплављена тезгама. Нема чега нема. Цене више него пристојне. Роба није маркирана као у бутицима, али јесте доброг квалитета. Књиге, антиквитети, гардероба, обућа, алати, посуђе… ама баш свега има.
– Свратите и на моју тезгу, да видите какве ја мајце имам – рече на неком „нашем“ језику црномањасти трговац. – Чујем причате нашки, одакле сте?
Македонац је, каже, 17 година живи овде. Он и супруга имају две тезге. Презадовољан је животом и условима не само у Версају, него у Француској.
– Версај је посебан град – прича. – Нема јурњаве, нема гужве, а опет свега има што и у другим градовима. Воз иде на сваких двадесет минута, ово му је последња станица, кад ми нешто треба у Паризу, стигнем очас посла. Никад не бих мењао овај живот, за ону париску лудницу.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању