Jедном, пре више година, на обали Брамапутре, свете индијске реке, док је снимао рибарске чунке и лепе Индијке окићене венцима белих и плавих љиљана, камерману Митровићу прилази млади Индус у белом огртачну, осмехује се и срдачно каже: „Здраво, Драганче!” – Погледао сам радознало младог Индуса и пружио му руку, али крајње изненађен што ме познаје, што изговара поздрав на нашем језику, што ми зна име. „Зар се не сећате”, продужио је на енглеском, „када сте пре неколико година снимали наше ело? Био сам тада дечак, учили сте ме вашим речима, причали о Титу…” Сетио сам се дечака који ми је правио друштво на једном од ранијих путовања. Сетио се и он мене. Како сам тада био радостан и срећан. – Мојих 30 година с камером! Мојих деведесет хиљада наутичких миља свим океанима и морима света. Свим континентима, свим превозним средствима, од двогрбих камила, мексичких магараца и афричкох слонова, до „летећих” стрела на шинама, тркачких аутомобила, млазњака, па чак и васионског брода „Маринер I”, или стакленог звона којим сам путовао у водене амбисе… Онај индуски дечак ми је рекао „Драганче” и ја сам због тога био раздраган и пресрећан, због тог пријатељског тепања, због којег сам се некада жестоко љутио, некада док сам и ја био дечак..
Дечак са улице
У то, послератно време камерман” је било сензационално занимање. А, уАранђеловцу, градићу у срцу Шумадије, камера једва ако је који пут залутала паипак, дечак Драган Митровић је већ тада, на неки начин био „филмски човек”. Утек оспособљеном, једином биоскопу у варошици, већ су се приказивали некисачувани предратни филмови, а рат је још трајао. Власница биоскопа, добра жена,дозволила је упорном дечаку с плавим увојцима да уђе у кабину у којој је филмски оператер „пуштао”филмове.– Тако сам, с временом, научио и о филмској уметности – прича Митровић.
– Понекад би, са Сремског фронта, стизали „журнали”. Био сам опчињен нашимвојницима који су ратовали и осмехивали се народу у ослобођеним градовимаи селима. Тада сам схватио: па занимање камерман постоји и код нас! Ни с кимо томе нисам разговарао, никоме своје тајне снове нисам поверавао. Не знамни откуд ми смелост да себе замишљам с правом камером на рамену, у жижидогађаја који су као кошмар витлали мојом дечачком маштом…И, једнога дана, шеснаестогодишњи дечак „хвата” воз и с коферчетом, без игдеичега, долази у Београд. Била је зима 1946.– Сећам се да су ми весело и, готово, безбрижно протекли ти први дани увеликом порушеном граду, пуном радова пред продавницама, песме акцијаша,војника. Спавао сам у рушевинама, радио свашта, с једним циљем: да некакодоспем до људи са камерама, до једног макар, после ћу лако. Како? Појма нисамимао, али нисам сувише бринуо о појединостима. Био сам чак, негде у џеповимасвојих рита, затурио цедуљу коју ми је, при поласку, дала газдарица оног биоскопа. „Важна адреса”,говорила ми је, али ја то нисам схватио озбиљно. Тако, отуцајући се улицама, нека старија жена ме опомену: „Мали, мали, испало ти је нешто из џепа…” Невољно сам се осврнуо и на плочнику, угледао изгужвано цедуљче. „Врло важно”, помислио сам и подигао га. Отворим и прочитам адресу: Државно филмско предузеће, Кнез Михаилова 19. Срце ми је снажно закуцало: тамотреба да одем! Одјурим у Кнез Михаилову, пред зграду број 19 и укопам се.
Шта ћу сад и где ћу? Ко ме тамо очекује? Коме да се јавим… Размишљам и посматрам велики пасаж пун пролазника. Наједном, угледам камермана! Правог, ужурбаног, трчао је, тако рећи. „Друже, друже, могу ли да вам помогнем?”, пришао сам му учтиво. Можеш, дечко, како да не, понеси ово и остави у редакцији, сад ћу ја…“ Могу да кажем да је тога часа било решено питање моје будућности. Одлучно сам обавио свој први „камермански” посао. Некако сам се задржао тога дана међу филмаџијама. И сутрадан…
Наставак прочитајте у броју 3121.