Čovek koji je tri decenije snimao tita i filmske novosti: S kamerom kroz svet

Jednom, pre više godina, na obali Bramaputre, svete indijske reke, dok je snimao ribarske čunke i lepe Indijke okićene vencima belih i plavih ljiljana, kamermanu Mitroviću prilazi mladi Indus u belom ogrtačnu, osmehuje se i srdačno kaže: „Zdravo, Draganče!” – Pogledao sam radoznalo mladog Indusa i pružio mu ruku, ali krajnje iznenađen što me poznaje, što izgovara pozdrav na našem jeziku, što mi zna ime. „Zar se ne sećate”, produžio je na engleskom, „kada ste pre nekoliko godina snimali naše elo? Bio sam tada dečak, učili ste me vašim rečima, pričali o Titu…” Setio sam se dečaka koji mi je pravio društvo na jednom od ranijih putovanja. Setio se i on mene. Kako sam tada bio radostan i srećan. – Mojih 30 godina s kamerom! Mojih devedeset hiljada nautičkih milja svim okeanima i morima sveta. Svim kontinentima, svim prevoznim sredstvima, od dvogrbih kamila, meksičkih magaraca i afričkoh slonova, do „letećih” strela na šinama, trkačkih automobila, mlaznjaka, pa čak i vasionskog broda „Mariner I”, ili staklenog zvona kojim sam putovao u vodene ambise… Onaj induski dečak mi je rekao „Draganče” i ja sam zbog toga bio razdragan i presrećan, zbog tog prijateljskog tepanja, zbog kojeg sam se nekada žestoko ljutio, nekada dok sam i ja bio dečak..

Dečak sa ulice

U to, posleratno vreme kamerman” je bilo senzacionalno zanimanje. A, uAranđelovcu, gradiću u srcu Šumadije, kamera jedva ako je koji put zalutala paipak, dečak Dragan Mitrović je već tada, na neki način bio „filmski čovek”. Utek osposobljenom, jedinom bioskopu u varošici, već su se prikazivali nekisačuvani predratni filmovi, a rat je još trajao. Vlasnica bioskopa, dobra žena,dozvolila je upornom dečaku s plavim uvojcima da uđe u kabinu u kojoj je filmski operater „puštao”filmove.– Tako sam, s vremenom, naučio i o filmskoj umetnosti – priča Mitrović.
– Ponekad bi, sa Sremskog fronta, stizali „žurnali”. Bio sam opčinjen našimvojnicima koji su ratovali i osmehivali se narodu u oslobođenim gradovimai selima. Tada sam shvatio: pa zanimanje kamerman postoji i kod nas! Ni s kimo tome nisam razgovarao, nikome svoje tajne snove nisam poveravao. Ne znamni otkud mi smelost da sebe zamišljam s pravom kamerom na ramenu, u žižidogađaja koji su kao košmar vitlali mojom dečačkom maštom…I, jednoga dana, šesnaestogodišnji dečak „hvata” voz i s koferčetom, bez igdeičega, dolazi u Beograd. Bila je zima 1946.– Sećam se da su mi veselo i, gotovo, bezbrižno protekli ti prvi dani uvelikom porušenom gradu, punom radova pred prodavnicama, pesme akcijaša,vojnika. Spavao sam u ruševinama, radio svašta, s jednim ciljem: da nekakodospem do ljudi sa kamerama, do jednog makar, posle ću lako. Kako? Pojma nisamimao, ali nisam suviše brinuo o pojedinostima. Bio sam čak, negde u džepovimasvojih rita, zaturio cedulju koju mi je, pri polasku, dala gazdarica onog bioskopa. „Važna adresa”,govorila mi je, ali ja to nisam shvatio ozbiljno. Tako, otucajući se ulicama, neka starija žena me opomenu: „Mali, mali, ispalo ti je nešto iz džepa…” Nevoljno sam se osvrnuo i na pločniku, ugledao izgužvano ceduljče. „Vrlo važno”, pomislio sam i podigao ga. Otvorim i pročitam adresu: Državno filmsko preduzeće, Knez Mihailova 19. Srce mi je snažno zakucalo: tamotreba da odem! Odjurim u Knez Mihailovu, pred zgradu broj 19 i ukopam se.
Šta ću sad i gde ću? Ko me tamo očekuje? Kome da se javim… Razmišljam i posmatram veliki pasaž pun prolaznika. Najednom, ugledam kamermana! Pravog, užurbanog, trčao je, tako reći. „Druže, druže, mogu li da vam pomognem?”, prišao sam mu učtivo. Možeš, dečko, kako da ne, ponesi ovo i ostavi u redakciji, sad ću ja…“ Mogu da kažem da je toga časa bilo rešeno pitanje moje budućnosti. Odlučno sam obavio svoj prvi „kamermanski” posao. Nekako sam se zadržao toga dana među filmadžijama. I sutradan…

Nastavak pročitajte u broju 3121.