У градићу смештеном на 1456 метара надморске висине, што га чини највишим насељеним местом на Балкану, промичу туристи на моторима. Иако је пролеће, период године када има најмање гостију, Жабљак делује ужурбано. Приводе се крају радови на изради јавне гараже, што мештани жељно ишчекују, јер је паркирање у овом градићу смештеном на ободу Национачлног парка Дурмитор, поселедњих година проблем.
Жабљак може на црту безмало сваком граду у свету, када је реч о лепоти и туристичкој понуди. Део је Националног парка који захвата површину од 350 километара квадратних, окружен са 18 глацијалних језера названих горске очи, пет кањона, 748 природних извора, нетакнутим шумама са више од 400 година старим стаблима, леденим пећинама…
Свакако најатрактивније, уједно и највеће језеро међу водама је Црно. Само два километра удаљено је од града. Чине га Велико и Мало језеро, а повезана су превлаком. У ово доба године све је под водом. Топи се снег са врхова. Па иако су температуре одавно у плусу, врхови Дурмитора се беле. Готово свих четрдесетосам са надморском висином изнад две хиљаде метара. Право преко Црног језера бљешти снег на Боботовом куку, највишем врху- 2523 метра.
Под снегом је и Савин кук, уређено скијалиште надомак града. Заправо снега има на врху, па зато жичара мирује. Скијаша нема, сезона је завршена. Љубитеље скијања ће ускоро да замене знатижељни туристи који жичаром могу да стигну до испод самог врха.
На дугој страни, југоисточно од Дурмитора, тамо ка планини Сињајевини, на озелењеним ливадама пасу краве. У свакој од ледничких увала накупила се вода чинећи мала језера. Нека током лета пресуше, нека остају пуна воде. И тек када се направи круг од Жабљака преко малог насеља Његовуђа, па делом старим путем за Никшић и назад до Жабљака намерних схвати зашто је ово “планина пуна воде” кака би се име Дурмитор извело од келтских речи “дру ми торе”. Овде се види како је брзо планински рељеф прешао у Језерску долину, како је и званични назив овог краја. Стећци, па Вражје језеро, па опет стећци, па Рибље језеро, па још једно језеро и раскрсница. Лево пут ка Шавнику и мору, десно у Жабљак. А врхови се беле.
Забеле се пена коју су створили мотори када је Владимирова јахтица испловила из марине луксузног ризорта, илити одмаралишта Портонови у Кумбору. Било је то три сата после последњег погледа на снежне врхове Дурмитора. А фотографија са плаже у Ђеновићима настала је десетак минута раније. Топао дан, оно исто сунце које је грејало дурмиторски снег сада греје бококоторске плаже. На њима неко на песку, неко на лежаљкама, некоко испод сунцобрана. Оопружили се и опустили туристи и домаћини. Гости махом Руси и Украјинци. Не гледају се попреко. Напротив. Уживају у сунцу и шуму мора далеко од онога што се збива у њиховим домовинама.
У води нема много купача. Но, довољно их је да се стекне утисак да је сезона почела. Нема много купача ни на плажи Портонова. Још није нога госта згазила песак довежен из Турске. Нико срећом не гази ни палме из Мексика. Из те земље су стигле у Монтенегро. А ко гази по плочицама ексклузивног хотела где ноћење, треба веровати добро упућеном домаћину Владимиру, кошта и до неколико хиљада евра, остаће тајна. Дискреција је загарантована.
Тек када се исплови види се величина овог пројекта. А он још није готов. Градња овог, многи кажу најексклузивнијег комплекса на Јадрану започета је 2014. године на месту где је била касарна у Кумбору. Ово што је до сада урађено је прва фаза. Милијарду евра је процењена вредност инвестиција. Површина је 26 хектара, у марини има места за 238 луксузних јакти величине од осам до 120 метара. Ресторани, кафићи, паркови…то је слика док се хода главном улицом. Да, улицом, јер ово је огроман комплекс састављен од насеља са кућама, пратећим објектима и хотела са пет звездица који се састоји од десет луксузних вила. И то се најбоље види када се исплови. Тај комплекс који чини хотел је огроман.
Виде се са мора и куће које имају своје плаже. Унутад компклекса су куће које имају базене. Свака. Неке испред улаза, неке на крову. Ко шта воли. Нивои су повезани лифтом.
Сече бродица воду, галебови заменили дурмиторске орлове, они су овде господари небеског плаветнила. Циљ је вила у власништву породице Мишковић изграђена на супротној страни залива у месту Мале Росе. Ух, какав је то рај на земљи. Нема збора да су знали где да купе посед. Око хиљаду и по квадратних метара има та површ која почиње од мора и завршава се негде на половини брда. Од малог пристана кроз зелену површину води серпентинаста стаза. Главна зграда, па још једна, па базен, тениски терени, спа центар…
Враћај се назад, боље је. И од уживања некад зна да заболи глава. Кад, мало даље, на истој страни и на исти начин, разваљено пола брда. И припремљен терен за градњу. Готово истоветно као и код Мишковића. То је, каже Владимир, власништво једног српског младог богаташа. Тако се прича. И име му Владимир зна, али не би сад о томе. Може неко неодговоран да то злоупотреби и напише име у неким новинама.
Нека, ко има, тај и може. Имала је и Војска Југославије, па више нема. Некада је то био понос Војске, сада је ругло. Тако некако би могло укратко да се каже за тунеле за ратне бродове који су грађени у брду. Опет на истој страни где је и Мишковић. Тунели су били намијењени за заклањање од извиђања непријатеља и за заштиту од напада из ваздуха, мањих ратних бродова попут топовњача, ракетних и торпедних чамаца. Владимир усмерава бродицу ка црном отвору. Зјапи чељуст. Све што је могло да се развали и однесе, однето је. Као уосталом и на бројним објектима бивше Војске бивше Југославије.Унутрашњост изгледа сабласно. Готово је нелагодно. Ни море овде нема ону лепу боју. Некако је тамно.
Боље у нешто светлије, па макар и скупо. Назад у Портонови. Још која информација за крај и нека пикантерија. Иза целог пројекта стоји компанија из Азербејџана. И када су радови почели, кренуле су и теорије завере и прозивке. А можда и н ису теорије завере. Где има дима…А питања су гласила: Зашто је посао добила фирма из Азербејџана када су Американци имали бољу понуду? Зашто им је то дозволио Мило? Па онда иду приче како је уочи тендера, а и касније, државни врх Црне Горе често путовао у Баку, главни град Азербејџана. Те да су са једном од највећих инвестиција у Црној Гори повезани Ацо и Ана Ђукановић, као и подгорички Бемакс. Ту је и питање да ли је тачно да је све ово заправо власништво ћерке председника Азебејџана?
Заћуташе мотори, умири се море у марини. Врхови се беле, море се плави.
Текст и фотографије Огњан Радуловић