Што не дођосте јутрос, било сунчано, ни магле ни кишице као сада – рече млада дама која је седела у комбију и рекламирала рафтинг Таром. – Шездесет евра је основна тура, траје два сата. Ко хоће, организујемо и паузе на неколико места и ручак, то је скупље.
Изговори то, подиже стакло на вратима и заваљена у седиште настави да пребира по мобилном телефону. А одмах до ње момак обучен у заштитно одело, на којег је упутила намерника да дозна цене зип-лајна, готово не заустављајући се рече да је вожња двадесет и четрдесет евра, што зависи да ли се седи или виси. Тако некако објасни.
Дан хладан, тмуран. Забелели се врхови тридесетак километара удаљеног Дурмитора. Магла испунила кањон, не види се доле река. Но, како то обично бива у оваквим пределима, време се очас посла промени. Овај пут као да је хтело да изађе у сусрет тек пристиглим туристима. Заустави кишицу и подиже мало маглу, тек толико да они који шетају мостом направе коју фотографију.
У Ђурђевића Тари, прекрасном пределу, ужива се у много чему, али је мост заправо прича. Донедавно је мало ко правио паузу поред моста што је наткрилио зелену реку, а данас је Ђурђевића Тара незаобилазна дестинација оних што на Жабљак, или даље, пут мора долазе из правца Пљеваља. Велики паркинг изнад мотела готово да је увек пун. Из године у годину све је више туриста, па домаћини, пратећи њихово интересовање и потребе, шире понуду. Тако сада овде има свега. Донедавно је ту био само један ресторан и паркинг поред њега. Сада су и са једне и са друге стране поређани киосци са свакојаком робом, понајвише домаће производње.
А преко моста се вози опрезно. Узан је, тротоара нема, не рачунајући мали испуст поред ограде, а задивљени посетиоци, будући да аутомобили не пролазе често, шетају и средином моста. Чувени мост премостио је „Сузу Европе“, како још ову хладну и бистру реку називају, између села Будечевица и Трешњице. Иза моста је раскрсница. Пут полудесно серпентинама води до двадесетак километара удаљеног Жабљака, а лево вијуга уз Тару ка Мојковцу.
Поглед са моста је величанствен. Високо горе пут неба штрче стеновити врхови, а доле вијуга модро-зелена Тара. Лево, долазећи из правца Пљеваља, увлачи се у кањон и та модра змија вијуга ка изворишту, односно месту подно планине Комови где настаје од две речице – Опасанице и Веруше. Десно, путује ка Шћепан Пољу где је чека Пива и ту чине Дрину. И док поглед прати Тару, сећања из уџбеника навиру. Овај бисер Европе дугачак је 146 километара, кањон је дубок 1.333 метара и најдубљи је у Европи, а већи део реке, укључујући и кањон, под заштитом је Унеска, као део Националног парка Дурмитор.
И пре моста, и после са обе стране, на неколико места домаћини позивају оне који желе да им ова река подигне адреналин. И то на два начина. Један је рафтинг. Некада је то било чувено сплаварење Таром, данас је то вожња у гуменим чамцима. Најатрактивнији део за спуст су последња 24 километра, мада где год да се уђе у ову воду адреналин скаче. Сплаварило се овде од давнина, рафтинг је новијег датума. Други начин за узбуђење и авантуру је зип-лајн, атракција која се релативно скоро појавила поред чувеног моста. Жица је дуга 1.200 метара. Доживљај је несвакидашњи, што би се рекло нестваран, али за та три минута колико вожња траје треба имати срце. И дубок џеп. Двадесет и четрдесет евра кошта то, у буквалном смислу, невероватно искуство. И велико задовољство за оне који се не боје висине, наравно.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању