Научни сарадник на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, на Одељењу за генетику популација и екогенотоксикологију, др Слободан Давидовић (35) је на челу ПРОМИС пројекта „SERBHIWE“, у оквиру којег се истражује генетичка варијабилност различитих природних популација медоносне пчеле, као и оних које се узгајају у кошницама. Ово је први пројекат у Европи који се бави испитивањем генетичке структуре дивљих друштава медоносне пчеле.
И пре „SERBHIWE“ др Давидовић се бавио популационом генетиком. На докторским студијима на Биолошком факултету Београдског универзитета, добио је награду „Станка Ромац“ за најбољу докторску тезу из области хумане молекуларне генетике или биомедицине урађене у Србији, као и награду Горан Љубијанкић за најбољу докторску тезу из области молекуларне биологије
– Циљ мултидисциплинарног пројекта на којем сам ја имао прилику да радим истраживања у вези са мојом дисертацијом био је да испита етногенезу Срба у средњем веку са више различитих аспеката: културно-историјског, генетичког и хемијског (хемијском анализом предмета материјалне културе). У Србији до тог тренутка нико није радио ништа слично, те смо ми у неку руку требали да будемо пионири у тој области. По оригиналном пројекту, део тима који су чинили генетичари је требало да врши генетичка испитивања на археолошким остацима људи који су живели на простору савремене Србије, у периоду од бронзаног доба до средњег века, како би могла да се уради упоредна анализа са савременом популацијом Србије и детаљније одгонетне како се формирала њена генетичка структура. Нажалост, финансирање није текло како је било предвиђено по пројекту, те су изостала испитивања на археолошким остацима – каже др Давидовић. – Међутим, и поред тога успели смо да сакупимо репрезентативни узорак савремене популације Србије који смо поредили са осталим европским популацијама. Наши резултати су показали да су у формирању генетичке структуре савремене популације Србије удела имале несловенске популације које су насељавале ове просторе пре досељавања Словена, али и да су бројна словенска племена која су дошла на Балкан у периоду Велике сеобе народа у средњем веку, такође утицала на формирање генетичке структуре савременe популације. Међу тим словенским племенима је било и за нас најзначајније племе Срба по којем се и данас идентификујемо. За мене је наведени мултидисциплинарни пројекат представљао савршену прилику да у свом раду спојим две ствари које волим, историју и популациону генетику. Након завршетка истраживања на овом пројекту одлучио сам да наставим свој рад у области популационе генетике на другим организмима који су подједнако занимљиви и изазовни.
Сада сте, претпостављам, фасцинирани медоносним пчелама. Шта њих чини изузетним живим бићима?
– Свакако, пчеле су фасцинатна бића и што више учим о њима све ме више одушевљавају. Веома је интересантна организација пчелињег друштва као и број различитих улога које једна пчела радилица има током свог релативно кратког живота. Док је млада, пчела радилица почиње свој радни век као неговатељица потомства, а пред крај живота завршава га као стражар који чува друштво од уљеза. Поред тога, медоносне пчеле су развиле и врло ефикасан систем комуникације којим обавештавају своје сестре и полусестре из друштва где има добре „паше“, уче младе пчеле да лете, упозоравају на могућу опасност, а онда су и више него вољне да се жртвују како би заштитиле друштво. То чине тако што убадају уљеза, иако то значи њихову сопствену смрт. То је друштво у којем су појединачне пчеле радилице потпуно посвећене, како матици тако и опстанку целог друштва. Једина мана, да тако кажемо, јесте што су мужјаци- трутови у лошем положају, јер пред крај лета бивају избачени из кошнице, чиме су осуђени на смрт.
Статистика каже да је Србија прва у свету по броју кошница по глави становника. Има их више од 1. 200.000, а пчеларством се бави више од 20.000 људи. Дакле, могло би се рећи да Србијом тече мед. Шта каже Ваше искуство, у чему најчешће греше наши пчелари када је реч о управљању друштвима медоносних пчела?
Јесте ли имали блиски сусрет са дивљим медоносним пчелама у природи?
– Успели смо да нађемо неколико друштава које живе у шупљим стаблима у шумама Србије. У овом случају можда не бисмо могли да их назовемо потпуно дивљим, јер су се најближи пчелињаци од тих друштава налазили на четири до шест км, а да би неко друштво назвали дивљим, а не задивљалим, потребно нам је да се најближе одржавано друштво налази на најмање 14 км. У сваком случају, можемо их звати самосталним друштвима медоносне пчеле. Срећом, ниједном ме нису уболе у природи. Сви убоди који су ми се догодили били су на пчелињацима и резултат су моје грешке. Једном приликом нисам ставио рукавице, а другом приликом су биле посебно љуте што сам их узнемиравао те су ме уболе кроз чарапе. У суштини пчеле неће убадати осим ако се баш не осете угроженим или помисле да сте дошли да им крадете мед, уништите потомство или повредите матицу.
Теренски рад у оквиру пројекта „SERBHIWE“ подразумева управо тражење тих самосталних друштава медоносне пчеле. Метода којом их тражимо је иста коју се некада давно користили „ловци на мед“.
Да ли је могуће сакупљати њихов мед и да ли је то заправо прави органски мед?
– У суштини, може се сакупљати мед који праве та самостална друштва медоносне пчеле, једини је проблем што да би се до њега дошло, у већини случајева мора да се посече стабло у коме су оне направиле свој дом. То онда значи да од тог друштва следеће године нећете моћи да покупите мед. Наравно, пчеле ће да искористе сваку идеалну шупљину коју нађу да у њој направе своје саће, тако да се самостална друштва некада могу наћи и у шупљинама стена у природи. У градовима је још лакше наћи задивљала друштва од којих нека можда могу да се сматрају и потпуно дивљим јер су успевала да опстану генерацијама на једном месту. Поред шупљих стабала, у градовима пчеле могу да направе свој дом у старим фасадама, кутијама ролетни, оџацима, вентилацији или било каквим шупљинама које им омогућавају да имају довољно простора за саће. Због велике доступности места за прављење саћа, као и чињенице да у градовима има доста хране коју обезбеђује медоносно биље, у граду као што је Београд живи преко хиљаду самосталних друштава медоносне пчеле. Да би мед био окарактерисан као органски потребно је да се пчелиње друштво не третира никаквим вештачким агенсима против болести и паразита, као и да су полен и нектар пчеле сакупљале са површина које нису обрадиве и које нису третиране пестицидима. Наравно, сама дивља и задивљала друштва нико не третира против паразита и болести, те су са тог аспекта она произвођачи потпуно „органског“ меда. У неку руку би чак могло да се каже да је мед који потиче из саћа градских самосталних пчела „органски“ јер оне сакупљају полен и нектар са градског растиња које се у већини случајева не третира пестицидима. Иначе је познато да се квалитет градског меда ни по чему не разликује од квалитета меда које су правиле пчеле које су на испашу ишле у природнијим животним срединама. Штавише, некада је тај градски мед и квалитетнији, јер је справљен од нектара разноврснијег биља него што је то случај са медом справљеним од нектара искључиво једне биљке, попут багремовог, липовог, сунцокретовог…
Какве очекиване ефекте могу да донесу резултати „SERBHIWE“ и шта ће овај пројекат значити за Србију, а шта за свет?
– Први резултат који ће бити од значаја јесте утврђивање генетичке структуре различитих друштава медоносне пчеле из различитих региона Србије. За наш пројекат су од посебног значаја самостална друштва медоносне пчеле јер она могу да представљају важан извор генетичке разноврсности коју треба сачувати и која се у будућности може користити за обнављање генетичке разноврсности код одржаваних друштава медоносне пчеле. Већ сада прелиминарни резултати указују да су самостална друштва Београда генетички разноврснија у односу на одржавана друштва медоносне пчеле из региона јужне Србије и Војводине, као и да поседују одређене линије митохондријске ДНК које нису детектоване у другим регионима Србије. То је иначе у складу са резултатима анализа генетичке разноврсности која су спроведена у задивљалим друштвима која насељавају Северну Америку и Аустралију, где је утврђена висока генетичка разноврсност. Због тога би станишта на којима откријемо присуство самосталних друштава медоносне пчеле, а за која се испостави и да су генетички различитија, требало да буду посебно заштићена, и у њима би ваљало забранити сечу старих стабала, како би медоносне пчеле имале довољно старих и шупљих стабала у којима би могле да направе свој дом. Такође би требало предложити регулативу по којој се у таква станишта ни у ком случају не смеју доносити одржавана друштва медоносне пчеле, како не би дошло до неконтролисаног мешања између њих. На овај начин, не само да ћемо заштити та дивља друштва медоносне пчеле, већ ће и остали опрашивачи бити на добитку јер ће притисак на животну средину, односно ресурсе, бити мањи. Оно што је од посебног значаја за свет јесте што ће се по први пут анализирати генетичка разноврсност дивљих и задивљалих друштава медононсне пчеле у региону где је ова врста аутохтона, а не донесена као што је то случај са Америком и Аустралијом. Медоносна пчела је аутохтона за Европу, а познато је да се у регионима у којима су врсте аутохтоне може наћи највећа генетичка разноврсност. Она је од суштинске важности за опстанак једне врсте јер јој омогућава да се у наглим променама услова животне средине лакше прилагоди и опстане. На тај начин се може направити стратегија даљег проучавања генетичке разновроснсти као и начини адекватног управљања тим важним генетичким ресурсима.