Звала се „Корзика“, затим „Босанска крајина“, потом „6 и 400“, а данас ника ко. Затворена је недавно. Поделила је судбину „Лијан дера“ с оне стране улице, и многих других које су деценијама, а неке и дуже од века, биле украс Београда, „дневни боравак“ његових житеља, излог њиховог гостопримства, и најпоузданији оријентири у урбаном земљопису. Још једно старо свра тиште дружељубивих преселило се у сећања.Код нас нарочито, јер у њих не залазе гладни и жедни, већ народ жељан дружења Здање на углу Рузвелтове и Далма тинске улице где је столовала током последњих осамдесетак година, старо је, оронуло, и највероватније би се само урушило кроз три етири гене рације сталних и повремених гостију, али то не сме бити разлог за беспо требну, а по некима и сурову еутана зију. И кафане, и духа који се скривао у њеним недрима. Још болнија је судбина ресторана „Ташмајдан“, прозване крчма „Код Тозе Грка“, која је ишколовала силне генерације Прве женске, доцније Пете београдске гимназије, била поуздано уточиште запослених у Телевизији још од оснивања јавног ервиса, а преморене муштерије Палилулске пијаце које су ту налазиле предах не би требало ни спомињати. та тек рећи за „Прешернову клет“, приручну редакцију свих издања Новинске куће „Борба“ (изузев „Борбе“, званичног гласила ССРНЈ!), која је разјурила новинарску братију и постала сјактећи уред неке стране агенције, ваљда једне од оних за пресипање из шупљег у празно!
„Домовина“ је узнапредовала до продавнице конфекције, „Влтава“ је постала бакалница, „Лондон“, „Под липом“ и „Трандафиловић“ продавнице јефтине кућне и личне хемије, „Српска кафана“ зврји запуштено празна, као што је случај и са „Шумадијом“, „Грчком краљицом“, „Обреновцем“… Колико се зна, само је београдски хотел „Парк“, на углу Његошеве и Улице Светозара Марковића, у близини Цветног трга, сачувао успомену на кафану на чијим је рушевинама никао, и то тако што је једна од сала по њој названа „Сложна браћа“. Остали – ни толико. рисање сећања ад се спомену нестале престоничке кафане сви се сете „Дарданела“ избрисаних из плана града још 1901. године, како би на њеном месту никло здање Управе фондова, које је доцније баштинио Народни музеј. Мада, на Позоришном тргу је за њом заостало још петнаест свратишта за одрасле, а данас, осим „Градске кафане“, нема ниједног! У она свратишта „с ногу“ где гледају да што делотворније оробе посетиоце пословног центра Стакленац, нормалан свет и не залази. пак, прави „кафаноцид“ почео је тек кад смо посрнули под бременом транзиције, приватизације свега (и свачијег) и реституције, враћања имовине одузете власницима у жару спровођења револуционарне правде, иако су неке кафане волшебно нестајале и раније. С тим у вези, генерација данас средовечних међу болним успоменама чува сећање на кафане: „Под липом“, „Орач“, „Гргеч“, „Марш на Дрину“, „Стари град“, „Боку“, „Дом“, „Градски подрум“, „Таково“, „Мораву“, „Бродарску касину“, „Дринчићево“, „Чубуру“, „Струмицу“, „Јадран“, „Романију“, „Малу Касину“, „Два рибара“, „Славију“, „Млаву“, „Кикевац“, „Неимар“, „Стару Србију“, „Три листа дувана“, „Раб“, „Жупску капљицу“, „Брионе“, „Видин капију“, „Старца Вујадина“, „Лион“… (остале дописати по нахођењу). ашто? афане по Србији, а у Београду посебно, имале су значајан утицај на политички живот изван стега и правила парламентаризма, што им је давало додатни подстрек, те су таква свратишта била и страначки обележена: знало се где таборују Крчме.
Наставак прочитајте у броју 3121.