Da li srpske kafane idu u raj

Zvala se „Korzika“, zatim „Bosanska krajina“, potom „6 i 400“, a danas nika ko. Zatvorena je nedavno. Podelila je sudbinu „Lijan dera“ s one strane ulice, i mnogih drugih koje su decenijama, a neke i duže od veka, bile ukras Beograda, „dnevni boravak“ njegovih žitelja, izlog njihovog gostoprimstva, i najpouzdaniji orijentiri u urbanom zemljopisu. Još jedno staro svra tište druželjubivih preselilo se u sećanja.Kod nas naročito, jer u njih ne zalaze gladni i žedni, već narod željan druženja Zdanje na uglu Ruzveltove i Dalma tinske ulice gde je stolovala tokom poslednjih osamdesetak godina, staro je, oronulo, i najverovatnije bi se samo urušilo kroz tri etiri gene racije stalnih i povremenih gostiju, ali to ne sme biti razlog za bespo trebnu, a po nekima i surovu eutana ziju. I kafane, i duha koji se skrivao u njenim nedrima. Još bolnija je sudbina restorana „Tašmajdan“, prozvane krčma „Kod Toze Grka“, koja je iškolovala silne generacije Prve ženske, docnije Pete beogradske gimnazije, bila pouzdano utočište zaposlenih u Televiziji još od osnivanja javnog ervisa, a premorene mušterije Palilulske pijace koje su tu nalazile predah ne bi trebalo ni spominjati. ta tek reći za „Prešernovu klet“, priručnu redakciju svih izdanja Novinske kuće „Borba“ (izuzev „Borbe“, zvaničnog glasila SSRNJ!), koja je razjurila novinarsku bratiju i postala sjakteći ured neke strane agencije, valjda jedne od onih za presipanje iz šupljeg u prazno!

„Domovina“ je uznapredovala do prodavnice konfekcije, „Vltava“ je postala bakalnica, „London“, „Pod lipom“ i „Trandafilović“ prodavnice jeftine kućne i lične hemije, „Srpska kafana“ zvrji zapušteno prazna, kao što je slučaj i sa „Šumadijom“, „Grčkom kraljicom“, „Obrenovcem“… Koliko se zna, samo je beogradski hotel „Park“, na uglu Njegoševe i Ulice Svetozara Markovića, u blizini Cvetnog trga, sačuvao uspomenu na kafanu na čijim je ruševinama nikao, i to tako što je jedna od sala po njoj nazvana „Složna braća“. Ostali – ni toliko. risanje sećanja ad se spomenu nestale prestoničke kafane svi se sete „Dardanela“ izbrisanih iz plana grada još 1901. godine, kako bi na njenom mestu niklo zdanje Uprave fondova, koje je docnije baštinio Narodni muzej. Mada, na Pozorišnom trgu je za njom zaostalo još petnaest svratišta za odrasle, a danas, osim „Gradske kafane“, nema nijednog! U ona svratišta „s nogu“ gde gledaju da što delotvornije orobe posetioce poslovnog centra Staklenac, normalan svet i ne zalazi. pak, pravi „kafanocid“ počeo je tek kad smo posrnuli pod bremenom tranzicije, privatizacije svega (i svačijeg) i restitucije, vraćanja imovine oduzete vlasnicima u žaru sprovođenja revolucionarne pravde, iako su neke kafane volšebno nestajale i ranije. S tim u vezi, generacija danas sredovečnih među bolnim uspomenama čuva sećanje na kafane: „Pod lipom“, „Orač“, „Grgeč“, „Marš na Drinu“, „Stari grad“, „Boku“, „Dom“, „Gradski podrum“, „Takovo“, „Moravu“, „Brodarsku kasinu“, „Drinčićevo“, „Čuburu“, „Strumicu“, „Jadran“, „Romaniju“, „Malu Kasinu“, „Dva ribara“, „Slaviju“, „Mlavu“, „Kikevac“, „Neimar“, „Staru Srbiju“, „Tri lista duvana“, „Rab“, „Župsku kapljicu“, „Brione“, „Vidin kapiju“, „Starca Vujadina“, „Lion“… (ostale dopisati po nahođenju). ašto? afane po Srbiji, a u Beogradu posebno, imale su značajan uticaj na politički život izvan stega i pravila parlamentarizma, što im je davalo dodatni podstrek, te su takva svratišta bila i stranački obeležena: znalo se gde taboruju Krčme.

Nastavak pročitajte u broju 3121.