KOLEKCIONAR NARODNE NOŠNJE
Da ne zaboravimo ko smo i odakle potičemo

Tradicija vekovima prenošena s kolena na koleno, ostala je kao amanet jednom vrednom mladom čoveku, da je čuva i neguje. Milan Ristić (28) iz Svrljiga, inženjer modnog dizajna, zaljubljenik je u narodnu nošnju i folklor. Još kao dečak od dvanaest godina postao je član svrljiškog kulturno-umetničkog društva i pasionirani sakupljač šajkača, šubara, anterija, tkanica, čakšira, prtenih košulja, jeleka, vunenih čarapa, opanaka, marama. Danas je njegova kolekcija sa više od 1500 različitih komada narodne nošnje pravi etno muzej – u jednoj sobi. O neizmernoj ljubavi koju gaji prema tradiciji, izradi i sakupljanju komada odeće koju su nosili naši preci, govorio je za „Ilustrovanu Politiku“.

– Zbog ljubavi prema folkloru i tradiciji nastala je i ljubav prema narodnoj nošnji. Dizajn sam, doduše, upisao kako bih mogao da istaknem svoju maštu, kreativnost i kako bih svoje ideje pretvorio u modele. To tada nije imalo veze sa izradom narodne nošnje, jer sam 2011. počeo isključivo sa prikupljanjem starih odevnih predmeta. Tek nekoliko godina kasnije, nakon završenih studija, krenuo sam i sa izradom narodnog odela, a  jedan od razloga je to što neke komade nošnje nisam mogao da nađem na terenu.

Gde ste pronašli i/ili otkupili prvikomad?

– Jedan deo kolekcije je iz moje porodice, dok je ostatak sakupljan na terenu, u Svrljigu i okolnim selima. Prvi odlazak na teren bio je 2011. i to u rodno mesto mog oca  – selo Lalinac (opština Svrljig) i tako je sve počelo.

Imate li neku pomoć prilikom izrade nošnji i koji deo vam je omiljen?

– Svaki komad je poseban na svoj način, a što se tiče izrade zavisi koliko je zahtevan odevni predmet koji pravim. Svakako je zahtevnija ženska narodna nošnja jer ima više detalja, ukrasa i veza. Nošnju uglavnom izrađujem sam.

U kom delu Srbije su ljudi najviše sačuvali svoju nošnju?

– Na jugu i istoku naše zemlje, definitivno.

Koliko vremenavam je trebalo da sakupite svoju kolekciju i šta za vas ima posebnu vrednost?

– Već deset godina u kontinuitetu sakupljam narodnu nošnju. S obzirom da sada već posedujem veliki fundus, i da je jedna soba u kući u Svrljigu namenjena za odlaganje i čuvanje tih eksponata, došao sam na ideju da to može postati etno soba – „mali muzej“, mesto gde ljudima mogu pokazati i predstaviti narodno blago. Cela moja kolekcija je itekako vredna, ali ako treba da istaknem najdragocenije onda su so: ćurdija (najsvečaniji ženski odevni haljetak), kapa kaica (nevestino oglavlje) i pafte (metalna kopča za pojas), jer datiraju iz 19. veka, tačnije to su najstariji predmeti koje posedujem.

 

Piše: Zorica Dragojević

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju