КОЛЕКЦИОНАР НАРОДНЕ НОШЊЕ
Да не заборавимо ко смо и одакле потичемо

Традиција вековима преношена с колена на колено, остала је као аманет једном вредном младом човеку, да је чува и негује. Милан Ристић (28) из Сврљига, инжењер модног дизајна, заљубљеник је у народну ношњу и фолклор. Још као дечак од дванаест година постао је члан сврљишког културно-уметничког друштва и пасионирани сакупљач шајкача, шубара, антерија, тканица, чакшира, пртених кошуља, јелека, вунених чарапа, опанака, марама. Данас је његова колекција са више од 1500 различитих комада народне ношње прави етно музеј – у једној соби. О неизмерној љубави коју гаји према традицији, изради и сакупљању комада одеће коју су носили наши преци, говорио је за „Илустровану Политику“.

– Због љубави према фолклору и традицији настала је и љубав према народној ношњи. Дизајн сам, додуше, уписао како бих могао да истакнем своју машту, креативност и како бих своје идеје претворио у моделе. То тада није имало везе са израдом народне ношње, јер сам 2011. почео искључиво са прикупљањем старих одевних предмета. Тек неколико година касније, након завршених студија, кренуо сам и са израдом народног одела, а  један од разлога је то што неке комаде ношње нисам могао да нађем на терену.

Где сте пронашли и/или откупили први комад?

– Један део колекције је из моје породице, док је остатак сакупљан на терену, у Сврљигу и околним селима. Први одлазак на терен био је 2011. и то у родно место мог оца  – село Лалинац (општина Сврљиг) и тако је све почело.

Имате ли неку помоћ приликом израде ношњи и који део вам је омиљен?

– Сваки комад је посебан на свој начин, а што се тиче израде зависи колико је захтеван одевни предмет који правим. Свакако је захтевнија женска народна ношња јер има више детаља, украса и веза. Ношњу углавном израђујем сам.

У ком делу Србије су људи највише сачували своју ношњу?

– На југу и истоку наше земље, дефинитивно.

Kолико времена вам је требало да сакупите своју колекцију и шта за вас има посебну вредност?

– Већ десет година у континуитету сакупљам народну ношњу. С обзиром да сада већ поседујем велики фундус, и да је једна соба у кући у Сврљигу намењена за одлагање и чување тих експоната, дошао сам на идеју да то може постати етно соба – „мали музеј“, место где људима могу показати и представити народно благо. Цела моја колекција је итекако вредна, али ако треба да истакнем најдрагоценије онда су со: ћурдија (најсвечанији женски одевни хаљетак), капа каица (невестино оглавље) и пафте (метална копча за појас), јер датирају из 19. века, тачније то су најстарији предмети које поседујем.

 

Пише: Зорица Драгојевић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању