Након завршетка Треће конференције о новима асистивним технологијама које су од изузетног значаја за децу са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом, разговарали смо са Синишом Ранковићем, председником Друштва дефектолога Србије и чланом Организационог одбора Конференције, дефектологом у ОШ „Бошко Буха“, која се бави образовањем и васпитањем деце са сметњама у развоју.
– Сама идеја Конференције потекла је још 2017. године када су Друштво дефектолога Србије и фирма „ПМ плус” која се професионално бави организацијом конгреса, први пут организовали сателитску конференцију у Београду, која се већ традиционално одржавала у Загребу, на тему асистивних технологија – ATACC. Гостујући на конференцији коју је организовао проф. Вранкић са Техничког факултета у Ријеци, која је више година одржавана у Загребу, Петар Мркић је дошао на идеју да бисмо могли да направимо конференцију која би се наставила већ три дана након те конференције, у Београду, са свим истим предавачима. У томе смо и успели, тако да је сателитска конференција одржана 2018, у хотелу „Хајат“, у Београду. Убрзо смо схватили да би било добро да организујемо сличну конференцију која би објединила наше националне ресурсе на пољу асистивних технологија – подсећа Ранковић.
Већ наредне године организовали сте прву националну конференцију која је успела да оствари тај циљ, а затим и другу, упркос ситуацији са пандемијом?
– Кренули смо у организацију са свим актерима, почевши од самих научних установа и факултета као што су: Електротехнички факултет из Београда, Технички факултет у Новом Саду, Медицински факултет и Клиника за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ из Београда, наравно и Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, матични факултет дефектолога, а везано за комуникацију прикључио нам се и Филозофски факултет са професорком Ковић. Тако смо 2019. године одржали Прву националну конференцију о асистивним технологијама и комуникацији – ASTEK где је први пут представљена и сама идеја конференције. Упркос условима пандемије, 2020. одржана је Друга национална конференција у онлајн формату са преко 250 онлајн учесника, а идеја која је била национална, убрзо се проширила и већ су се укључивали учесници из региона. Схватили смо да ове године конференција треба да прерасте у међународну, која је са преко 430 учесника, поред предавача из наших референтних научних установа, које су и организатори конференције, колега из региона, имала и предаваче из Шкотске, Сингапура и Јордана.
Раније је главна тема конференције била роботика, док је ове године фокус био на другим темама. Које бисте посебно издвојили?
– На првој ASTEK конференцији тема је била роботика где смо имали и презентацију једног модела. Прошле године је представљен пројекат паметне рукавице „анора“, што је један сјајан пример асистивне технологије, а ове године су у фокусу неке друге теме, попут софтверских решења која су једноставнија за реализацију и за саму примену, али је и потреба за тим масовнија. Наравно да роботика иде у том смеру и ми ћемо инсистирати и на њој. Сетимо се да је недавно преминули академик проф. др Дејан Поповић, врхунски научник и наш почасни председник Програмског одбора, био један од доајена на том пољу са достигнућем – чувеном бионичком руком. Такође, добар пример роботике је и приказ са Прве конференције када је Савез удружења за помоћ особама са аутизмом Србије, са председницом Весном Петровић, приказао робота који у раду са децом демонстрира емоције. То је свакако веома корисно, али је тај сегмент и најскупљи, тако да и даље на неки начин остаје у домену „научне фантастике“. Посебно интересовање ове године побудио је управо Suheil Salem Baqaeen, уметник из Јордана који је приказао рад са бојама којима је додао мирис. Деца из школе за децу оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ из Земуна су изузетно добро реаговала, тако да је радионица на ову тему, која је била предвиђена да траје два сата, трајала три сата. Деца су била веома заинтересована и одушевљена, а једна од девојчица је рекла како је после радионице током ноћи сањала да слика.
Приказана су најновија достигнућа о којима ћемо још писати, док су се нека предавања бавила и проблемима у развоју и имплементацији тих технологија, а где је, заправо, највећи проблем?
– Конференција је мултидисциплинарна, а што се тиче дефектологије и мултидефектолошка, јер се бавимо свим врстама сметњи у развоју и ивалидитетима, сензорним, телесним и интелектуалним. Асистивна технологија је врло применљива у раду са децом са сметњама у развоју, а врло драгоцена и када су питању особе са инвалидитетом. Главни проблем су финансије, почевши од развоја асистивних технологија, јер се увек наиђе на проблем финансирања, а и сама набавка асистивне технологије је прилично скупа. Следећи проблем су кадрови, односно едукација људи који ће радити са њима. Проблем је и што се асистивне технологије брже развијају него што ми стижемо да будемо максимално едуковани за њихову примену. За саме обуке, као што су за сензорну интеграцију или редукацију психомоторике, као и све такве специфичне професионалне обуке, већина колега приморана је да се самофинансира. Ако узмемо да један такав модул кошта просечно 400-500 евра, јасно је колико је то оптерећујуће за појединца. Затим и питање сервисирања саме асистивне опреме које је спорадично, јер не постоји систем за информисање или бављење тим асистивним технологијама.
Како би набавка асистивних технологија могла да се побољша?
– Сада је актуелан пројекат на нивоу Министарства просвете науке и технолошког развоја за формирање ресурсних центара. То је идеја да се по узору на нека страна искуства, организују ресурсни центри који ће бити задужени да у оквиру образовања буду дистрибутери асистивних технологија: да то неко асистивно помагало може да се „рециклира“, у смислу да ако више није потребно некој установи или школи буде враћено у тај центар и поново искоришћено на другом месту или у некој другој установи где је потребно. Тако би се проблем скупоће бар делимично превазишао. Ако треба набавити помагало само за једну особу, то је скупо, али ако је то нека врста „библиотеке“ асистивних технологија, систем, односно држава, треба да помогне и допринесе да се то организује. За почетак су планирана три таква ресурсна центра која ће се тиме бавити, са тенденцијом проширивања такве системске услуге.
Поред осталог, технологија помаже и у комуникацији код особа са сметњама у развоју, аутизма и оштећења слуха, али је важна и рана детекција?
– Један од изазова и проблема је управо рана интервенција. Ако се из разних разлога не крене на време са раном интервенцијом према развојној мапи за развој функција људског организма, па тако и интелектуалног развоја, све је теже смањити кашњење у развоју. Рана интервенција и стимулација треба да отпочне од самог рођења, а добар пример је пројекат детекције глувоће и оштећења слуха код беба где се користи апарат који детектује да ли беба чује. То је постао протокол у нашем здравству где се све тек рођене бебе тестирају и одмах се детектује да ли чују, што је сјајан пример и ране детекције и интервенције. Родитељи често не примете заостајање свог детета у развоју, а како је развој говора нпр. индивидуалан, дешава се да родитељи када дете са три године не говори не сматрају то проблемом. Негде је и логично да родитељи занемарују и не препознају поблем и зато је та рана дијагностика и интервенција веома битна. Ми се трудимо и инсистирамо као струковно удружење да радимо на томе и партнери смо држави да се систем ране интервенције максимално развије. Ипак нам је то и даље проблематичан део рада, јер када нам дете дође са осам или девет година, развојна мапа је већ хронолошки реализована па је резултат слабији. Тада не може максимално да се утиче на корекцију развојне сметње, а што се раније крене са стимулацијом и корективним радом биће бољи резултат.
Како оцењујете ову конференцију?
– Примарна идеја је обједињење националних, домаћих ресурса на том пољу асистивних технологија и комуникацији јер је неопходно да колеге техничари добију инпут о томе шта је потребно. На пример, Електротехнички факултет из Београда има сјајна достигнућа, Технички факултет у Новом Саду као и Машински факултет из Београда. Инжењерима је неопходна информација о томе шта је то што је потребно стручњцима који раде са овом популацијом, шта је потребно лекарима или клиници „Др Мирослав Зотовић“, да се развија софтверски, хардверски и да се унапреди целокупна област асистивних технологија. Свако достигнуће би требало да буде универзално на неки начин, јер је неисплативо да буде само персонализовано. Пожељно је да буде прилагодљиво и максимално употребљиво. Пример је и та паметна рукавица за слепе „анора“ као и Научно технолошки парк на Звездари, и у Нишу, и у Новом Саду, где су млади, паметни и способни стручњаци који размишљају за 22. а не за 21 век. Обичним људима то делује као научна фантастика, а циљ и идеја конференције јесте да се људи упознају са тим достигнућима, како то све може да се реализује и како да почнемо да их користимо.
Какви су Ваши даљи планови?
– Већ се показало да је ASTEK постао бренд што се најбоље види у организационим параметрима, јер га и широка стручна јавност на свим пољима препознаје као бренд и очекује га. Као пројектни задатак за следећу годину што значи да будемо још бољи и још актуелнији, а на Програмском одбору је да то детектује и преточи у програм следеће конференције. Ту су: професор Владо Делић са Техничког факултета у Новом Саду, професорка Милица Јанковић са ЕТФ-а, проф Љубица Константиновић са Медицинског факултета, професор Фадиљ Еминовић са ФАСПЕР-а, професорка Гордана Николић са Педагошког факултета у Сомбору и професор Вања Ковић са Филолошког факултета у Београду. Нажалост, пред Конференцију је преминуо академик, професор Дејан Поповић који је био доајен на том пољу и који је био почасни председник Програмског одбора, а чији су енергија и ауторитет допринели да Конференција уопште заживи. Треба нагласити и посвећеност Петра Мркића као врсног конгресног организатора, што морам да истакнем, и његов допринос да то ово буде тако значајан и врхунски реализован догађај. Драго ми је што је примарна идеја препозната, лепо се и развија, а закључак Организационог одбора је да један дан за реализацију више није довољан јер је обим потенцијалних предавања толики да је потребно бар два дана да се прикажу сви ти сегменти. Недостајао нам је и ове године комерцијални сегмент, део Конференције намењен дистибутерима и самим произвођачима асистивних система и дидактичких средстава. Недостајала је њихова изложба, као на Првој конференцији, што је такође важно и за само тржиште. Надамо се да ће следећа конференција ASTEK 2022. имати повољнију епидемиолошку ситуацију и да ће бити могуће реализовати и овај сегмент конференције. Ми и даље немамо довољно дистрибутера у поређењу са ситуацијом у иностранству па је тамо логично и далеко шири спектар понуде производа. Као национално струковно удружење радимо и на томе да се наши дистрибутери повежу са иностраним и да што више утичемо на отворање домаћег тржишта. То је важно за установе заинтересоване за производе асистивних технологија, јер тада и цене падају, могућност избора је већа, што опет доприноси и подизању квалитета и понуде. Надамо се да ћемо бити у прилици већ на наредној конференцији ASTEK, да констатујемо напредак и по овом питању.
Пише Наташа Ускоковић