Дакота Џонсон, ћерка Мелани Грифит и Дона Џонсона, а унука Типи Хедрен (јунакиње Хичкоковог филма „Птице“), први пут се појавила на Канском фестивалу у својој 35. години. Глумица, које се сећамо из еротске драме „Педесет нијанси сиве“ (тада је први пут била на насловној страни „Илустроване Политике“), дошла је на фестивал као део екипе духовите романтичне приче „Сплитсвил“ у којој игра једну од главних улога.
Филм је заједничко дело кративног тандема који чине Мајкл Анђело Ковино и Кајл Марвин – сећамо се њиховог божанственог остварења „Успон“ који је приказан и код нас. Они су писали и режирали ову бриљантну мелодраму „Сплитсвил“ и у њој играли два пријатеља са проблемима у својим везама/браковима, на послу такође. Оно што је до једног тренутка за обојицу изгледало као идеалан живот, током једног викенда претворило се у пакао у коме се лако губе илузије. Ипак, пут до повратка у Рај показаће им лепше половине које су том приликом обојица занемарили…
Једну од тих лепших половина тумачи управо Дакота Џонсон која је готово ниоткуда поново стигла на велики екран и кроз једнако велика врата, показујући таленат који до сада нисмо имали прилике да приметимо у њеној каријери. Не би чудило да она буде јунакиња сезоне награда с почетком јесени. „Сплитсвил“ у Кану није приказан у Такмичарском програму већ у секцији Канске премијере.
Занимљиво је да је Дакота и један од продуцената филма са својом компанијом „Ти тајм“ (Време за чај“. Основала је са најбољом пријатељицом Ро Донели, са циљем да развијају приче које већинска холивудска индустрија уопште и не разматра, са посебним фокусом на жене.
– Највећи успех нашег пријатељства је наша пословна сарадња – каже Дакота Џонсон. – У свету уметности је тешко пронаћи некога ко воли леву страну вашег мозга. Желела сам да се упустим у продуцентске послове јер желим више од филмова које радим, уживам у свим деловима њиховог настајања. Ипак, у почетку је било тешко јер ме многи нису узимали озбиљно. Неки људи који воде филмске студије уопште не желе да пробају да раде неке другачије ствари од оних које већ годинама раде. Доживела сам такав став као вема тужан и патетичан јер ја као глумица и гледатељка тражим баш нешто другачије и ново. Али, ја сам борац и нисам се предала и повукла.
Пише С. Јокановић