Глумица која је као девојчица била позната због чињенице да јој је баба Типи Хедрен, мајка Мелани Грифит, отац Дон Џонсон, а очух Антонио Бандерас пронашла је свој пут у шоу-бизнису. Најпре са еротском драмом „Педесет нијанси сиве“, а онда и са озбиљним улогама у интимним причама или урнебесним комедијама. Постала је и продуценткиња – права жена да дође у земљу пробуђених жена, Саудијску Арабију, и на Филмском фестивалу Црвено Море исприча део своје узбудљиве животне и пословне приче. У публици је био и наш новинар и ево шта је забележио
Ове године је у Џеду дошло мало јаких звезда, а много више јаких жена. Дакота Џонсон (36) је била једна од тих јаких жена. Иако је већ трећа генерација глумачке породице, нисмо стекли утисак да је публика Филмског фестивала Црвено Море „падала у несвест“ на помен њеног имена, али је у великом броју слушала шта има да каже ова млада дама, ћерка глумачког пара Мелани Грифит и Дона Џонсона, а унука глумице Типи Хедрен која је играла у два филма славног британског редитеља Алфреда Хичкока („Птице“ и „Марни“). Очух јој је био такође глумац – Антонио Бандерас. На фестивалу није приказан ниједан њен филм, а Дакота је имала обавезу да пар пута прошета црвеним тепихом и буде део програма „У разговору с…“.
Помислили смо – ко не би волео да чује неке занимљиве приче из живота њене породице или детаље из каријере ове глумице која се прославила еротском драмом „Педесет нијанси сиве“, али је снимила још неколико интересантних остварења пре него што је и сама постала продуцент пре неколико година. Са најбољом пријатељицом Ро Донели основала је фирму „Ти Тајм Пикчерс“ са намером да снима филмове и игра ликове који је стварно занимају. Постала је и редитељ када је снимила спот за песму групе „Колдплеј“ чији је вођа и певач Крис Мартин неколико година био Дакотин дечко и вереник. Своју љубав према читању крунисала је оснивањем правог читалачког клуба!
Ко би одолео да о таквој животној и пословној авантури чује из прве руке, од протагонисткиње која се налази на свега десетак метара испред вас? Посебно зато што је непосредно пре фестивала глумица дала интервју у коме је рекла како је зову „машина истине“ – зато што је увек директна и отворена. И заиста је у том разговору, тада, отворено причала о себи, својој баки, мајци, очуху, мада не и о оцу.
– Одрасла сам уз маму, која је глумица, и баку, која је такође глумица, и код њих је врло интензиван начин кретања и опхођења према људима. Претпостављам да сам нешто од тога упила. Али, трудим се да се не будем било шта од тога већ да будем оно што јесам – казала је тада.
Баба је шоу!
Говорила је и колико је блиска са баком:
– Видела сам је ове године за Дан мајки у мају, трудим се да је назовем сваке недеље. У својој 95. години, тренутно има потпуно дивљи модни стил. Има те дуге нокте. Последњи пут када сам је видела били су мермерно зелени. Носила је црвени кармин и црвену сенку за очи. И зелену мајицу са лавовима и тигровима свуда по њој. Била је позната по ангажованости за добробит дивљих животиња, основала је калифорнијска уточишта за велике мачке, фондацију и резерват Шамбала, и имала читаву менажерију животиња које су живеле с њом. У једном тренутку је имала седамдесет лавова и тигрова које је спасила, и два слона. Имала је црног леопарда са три ноге, звао се Бу. Имала је и змије. Једноставно је спасавала те животиње. Од тренутка када сам се ја родила, нису више излазили из својих ограђених простора. Али моја мама је одрасла с њима у кући. И сада када одем у бакин резерват, има неколико лавова који, ако се наслоним на ограду, приђу и протрљају се о мене. Ко зна шта ће се десити у животу? Можда наследим неке лавове и тигрове…
Њена мајка Мелани се од Дакотиног оца Дона Џонсона развела 1994. а са Антонијем Бандерасом венчала се 1996. у Лондону где су неко време живели, а Дакота и њен старији брат су се ту школовали (имали су приватне учитеље) док их је чувала дадиља из Ирске.
– Мама и Антонио више нису у браку, али ја бих рекла да је он и даље мој очух. Изузетно је дисциплинован када је у питању припрема филмова и улога као и брига о себи. Увек загрева глас и тело. Веома је дисциплинован у исхрани и вежбању. Стално проучава филм и позориште. Опседнут је позориштем. Мислим да је ту дисциплину пренео на мене, посебно када су у питању моје здравље и живот, што не важи за одговарање на поруке и електронску пошту.
Дакота има сложену породицу, јер је свако од њених родитеља имао децу са три различите особе. Њена полубраћа и полусестре су: Џеси Џонсон (1982), из очеве везе са глумицом Пати Д’Арбанвил, Александар Бауер (1985) из мајчиног брака са Стивеном Бауером, Стела Бандерас (1996) из мајчиног брака са Антонијем, Грејс (1999), Џаспер (2002) и Дикон Џонсон (2006), из очевог брака са глумицом Кели Флегер.
Помало несигурна
На филму је дебитовала као десетогодишња девојчица у филму „Луди у Алабами“ који је режирао њен очух Антонио Бандерас, а мама играла главну улогу. Пошто је након средње школе одбијена на одсеку глуме на универзитету Џулијард, узимала је приватне часове како би се изборила за своје место у свету филма.
Међутим, публика је на фестивалу Црвено Море у Џеди мало шта од тога добила. Чинило се као да је питања добила унапред и некако сведено на њих одговарала. Иако су се сва хвалоспевна питања водитељке разговора односила на глумичине улоге и продуцентски рад, ниједно питање се, рецимо, није тицало филма који је прославио – „Педесет нијанси сиве!“. Можда се стиди своје секси улоге у тој еротској драми? Као шлаг на торти – публика није ни имала прилику да поставља питања, тај део није предвиђен, иако је уобичајен у оваквим разговорима. Ове године је таква привилегија дата још неким гошћама фестивала, да им публика не прилази и не поставља питања. Уколико то не желе. Дакота и Сигорни Вивер нису желеле. Упркос њеним ранијим интервјуима које смо гледали и читали, Дакота је оставила утисак дубоко несигурне особе са бар једном маском на свом лицу. Не осуђујемо, можда је тако лакше за жену која је одрасла под рефлекторима да опстане у свету у коме је изабрала да живи. Ипак, ево неких питања и одговора који су били конкретни и занимљиви за слушаоце који су, и то треба рећи, купили улазнице за тај разговор, као и за сваку другу филмску пројекцију.
Шта вас је навело да оснујете продуцентску кућу и како бављење продукцијом мења ваш приступ глуми?
– Па, одрасла сам у овом послу, на снимањима филмова гледајући како моји родитељи раде, како сарађују са редитељима, продуцентима и другим сарадницима. Посматрала сам начин на који сви раде и увек ми је било занимљивије оно што раде људи иза камере. А како сам даље развијала своју каријеру, пожелела сам да правим сопствене пројекте и да истражујем делове себе за које сам имала утисак да их други не виде.
„Ти Тајм“ је познат по подршци интимним причама: шта тражите од сценарија када одлучујете да станете иза неког пројекта?
– Мислим да нас највише привлаче пројекти који се баве људским искуством, а врло често су вођени женском перспективом. Желим да правим филмове пре свега о женама, али и о мушкарцима, који пролазе кроз неку врсту еволуције, било унутрашње или спољашње. Привлаче нас храбри аутори, искрени сценаристи који су спремни да ризикују и желимо да померимо границе када је реч о емоцији, креативности и забави. Имамо заиста огроман и разноврстан списак пројеката, од научнофантастичног филма, преко малог независног филма, па све до великог, готово акционог филма.
Не знам где сам
Последњи филм у коме сте играли „Материјалисти“ доноси оштар и стилизован поглед на савремене односе. Шта вас је привукло овом пројекту и зашто сте желели да га истражите кроз свој лик?
– Пре свега, Селин Сонг, редитељка и сценаристкиња, наравно, а затим и саме љубавне приче. Просто их обожавам. Имам осећај да сам у сопственом животу много тога научила, и да највише учим кроз односе – са члановима породице, партнерима, пријатељима, сарадницима. Учим о себи, учим о другима, и снимање филма као што је „Материјалисти“ обједињује све те елементе у једном. Мислим да је то та унутрашња борба коју сви водимо – између онога што мислимо да желимо и онога што знамо да нам је потребно, или чак онога што још не знамо да нам је потребно. Данашњи свет носи огроман притисак да имамо живот какав видимо у медијима, на Инстаграму или негде другде, а то често једноставно није стварно. Занимала ме је идеја да је можда највећа храброст управо у томе да будеш оно што јеси.
Многи су вас као добру и талентовану глумицу упознали у прошлогодишњем хиту, романтичној комедији „Сплитсвил“: шта је вама ту било занимљиво да би прихватили једну од главних улога и продукцију?
– Мајк Ковино и Кајл Марвин заједно пишу филмове, а Мајк их потом режира, и имају изузетно специфичан комичарски тон. То је потпуно њихов, јединствен стил. Кинематографија и покрет камере носе одређен европски шмек, док је хумор толико апсурдан да управо спајање та два елемента ствара посебно филмско искуство. А и сама тема филма је изузетно занимљива. Људи увек воле да причају о туђим везама и љубавним животима, нарочито када су у питању отворени односи – тада се одмах запитате: „Како им то успева“?
Да ли ови новији пројекти одражавају место на којем се данас креативно налазите у односу на раније улоге?
– Не знам где сам данас. Мислим да стално покушавам да откријем ко сам кроз посао и кроз живот. Имам много снова и амбиција.
Филм „Дедио“ сматрате важном тачком у вашој каријери, не само зато што вам је директни партнер био Шон Пен већ и због начина рада на њему?
– То је било заиста магично искуство. Пре свега, редитељка и сценаристкиња Кристи Хол је заслужна за то. Сценарио је првобитно био написан као позоришна представа. Када то сагледате из те перспективе, све има више смисла. Касније га је адаптирала у филмски сценарио. Цео филм смо снимили за 16 дана, а сваког дана смо снимали око 15 страна дијалога. Имали смо две камере постављене под различитим угловима и два различита таксија. Један је био цео, а други подељен на два дела, постављени прилично удаљено како бисмо добили одређене углове снимања. Ја сам имала мали звучник са Шоновим гласом, јер је физички био доста удаљен од мене. Пошто се цео филм углавном одиграва у крупним плановима, фокус је био непрекидан, уз огромну количину дијалога. А Шон је заиста једно дивно биће. Потпуно сам се унела у процес и филм ме је дубоко дотакао. Опет један филм који се бави емотивном рањивошћу, родним односима и личним границама. У филму се изговарају и неке контроверзне ствари. Свачији живот је потпуно другачији, а ипак смо сви слични. Пролазимо кроз исте туге, радости и збуњености. Многи су мислили да ће публици бити досадно да гледа два глумца у једном аутомобилу, али су били изненађени колико им је било забавно и динамично. Верујем да је публика паметнија него што јој филмска индустрија често признаје. И ја као гледалац желим да будем подстакнута да после филма размишљам и разговарам о ономе што сам видела, изазвана, да ми се нешто не допадне – неки тренутак или лик – а затим да се заљубим у нешто друго. Не желим да ми се информације сервирају на кашичицу и да се осећам као идиот.
Хистерични мушкарци
Прелазимо на филм „Соколов путер од кикирикија“ о младићу са Дауновим синдромом који креће у авантуру свог живота и у којем насловни лик тумачи глумац који заиста има ту болест, Зел Готсаген. Како вас је рад на том делу променио?
– Тај филм је једна од највећих радости мог живота. Целокупно искуство. Снимали смо у граду Савани, у Џорџији, и били смо заједно сваког дана – Зак, ја и Шаја Лабаф. Јели смо све оброке заједно, били смо као мала породица, а цела екипа је делила тај осећај. Зак је доносио једну потпуно чисту, искрену енергију. Он је прави извођач, изузетно талентован глумац, и све то је, за мене, био огроман дар у животу. Искрено, не знам ни како да објасним шта је то искуство значило, али мислим да се то осећа када људи гледају филм. Може се осетити љубав која стоји иза њега. Доста смо импровизовали, а ја то обожавам. Волим када редитељи дозволе да се ствари одвијају природно, јер тада можете ухватити нешто неухватљиво, као трачак светлуцања у ваздуху. Било је много анегдота иза камере. Зак и ја смо, рецимо, ишли заједно на педикир, а имао је најлуђе нокте на ногама које сам икада видела у животу. Оно чега се највише сећам јесу управо ти тренуци ван камере. Такође, радити са великим Брусом Дерном – он је био нешто посебно.
Лука Гвадањино је вероватно једини редитељ са којим сте радили више пута у филмовима „Распрскавање“ (2015) и „Суспирија“ (2018). Шта вас повезује?
– Лука је познат по сензуалном и изузетно слојевитом филмском изразу. Он углавном има исту екипу људи са којима воли да ради. Он и глумица Тилда Свинтон, која такође игра у оба дела, су у једном тренутку почели да ме зову Даки (Паткица, прим. аут.), а онда је то прерасло у „Рођака Даки“. Било је смешних ситуација са тим. Први пут са Луком као редитељем осетила сам се заиста поштованом. Радила бих са њим до краја живота. Улога у „Суспирији“ била је посебно тешка. Припреме су трајале дуго, нарочито учење кореографије за плес. Одиграла сам готово све играчке сцене сама. Било је неколико ствари које нисам могла да изведем јер нисам професионална играчица, али већину јесам. Снимали смо у Варезеу, градићу северно од Милана. Локација је била као из филма – на врху серпентинастог пута налазио се напуштени хотел, а на његовом крову биле су постављене телефонске инсталације за цео град. Зграда је била пуна електрицитета, људи су стално „шокирали“ једни друге, преносили електрицитет, коса нам је све време стајала усправно, па смо морали непрестано да перемо руке како бисмо се „ослободили струје“. На сету је било више од 40 жена, и занимљиво је да је Лука пре почетка снимања рекао: „Биће лудо, толико жена на једном месту!“. А заправо су мушкарци били ти који су правили хаос, а жене су биле потпуно смирене. Све смо биле на истој таласној дужини. Волеле смо се. А мушкарци су се свађали, расправљали, бацали ствари, нешто стално испуштали. Типично.
Грешке са почетка
„Распрскавање“ је за вас био преломан филм у каријери – како се он догодио вама?
– Искрено, била сам ужасно уплашена да радим тај филм. Нисам била спремна. Имала сам 24 године. Позив сам добила док сам била на турнеји са једним бендом. Била сам у аутобусу, усред неке дивљине, и рекли су ми да ме Лука жели у филму и да морам одмах да седнем у авион. Нисам ни знала где се налазим. Била сам млада и помало луда. Отишла сам да га упознам и помислила: „У реду, могу ја ово“. А када сам стигла до њега, помислила сам: „Не, не могу ја ово, ипак нисам спремна“. Око мене су били Тилда Свинтон и Рејф Фајнс, и питала сам се како уопште да се носим са тим. Тилда је тада села са мном и рекла: „Овде си јер треба да будеш овде. Све ће бити у реду“. То искуство, бити окружен уметницима тог нивоа, потпуно вас промени. До тада сам глумце тог калибра познавала само као родитеље својих пријатеља. Сада сам их дубоко поштовала и желела сам да будем достојна тог простора. То је за мене била огромна школа. Такође, управо сам била завршила први филм из серијала „Педесет нијанси сиве“ и када сам дошла на снимање овог филм схватила сам да је то оно чиме, заправо, желим да се бавим.
Крећете се са лакоћом између интимних независних филмова и смелих, високо уметничких остварења. Како одлучујете када је нека улога права за вас? Сада можете да бирате – можете да радите шта год желите?
– Сада учим да бирам оно што је за мене исправно. Дефинитивно сам у прошлости била наговарана да радим неке ствари које су, гледано уназад, биле погрешне за мене, али и то је део искуства. У сваком случају, срећна сам што уопште имам посао. Сада се питам: где се тај лик налази у мени? Желим да се даље развијам и као глумица идем на места за која нисам мислила да могу да стигнем.
Да ли сте одувек желели да будете глумица?
– Да, хтела сам да радим оно што сам гледала да моја мајка ради. Како сам почела да гледам филмове, схватила сам да је то много сложеније унутрашње искуство него што се чини некоме са стране.Први филм који ме је заиста фасцинирао био је „Чаробњак из Оза“, јер даје идеју да можете отићи у други свет – у машти или стварности – што је ослобађајуће. Затим сам заволела „Мери Попинс“, а касније сам гледала „Жена под утицајем“ са Џеном Роландс и помислила: „Ух, каква глумица!“. Касније сам почела да учим о другим ауторима и филмовима. Такође, пошто сам имала два старија брата, гледала сам много комедија, често глупих.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис