Богатим причама са свих страна света које „Илустрованој” доносе пасионирани авантуристи, придружује се и Александар Деспотовић. Иако ради као економиста и актуар у Београду, он је страствени путник и хроничар доживљаја, које дели на свом Инстаграм профилу @aleksandrivoje. Његова љубав према истраживању различитих култура, традиција и обичаја, доводи нас до јединственог догађаја: Александар ће нам описати како се Дан мртвих обележава у Мексику, и како се тај живописни фестивал сећања разликује од односа према покојницима који је својствен нашем регион. Овај текст Александар посвећује својој мајци.
Циљано сте одлучили да Мексико посетите баш на Дан мртвих. Шта је пресудило у тој одлуци?
– Већ неко време, када путујем на одређену дестинацију, гледам да то буде у време неког важног традиционалног догађаја који је за то поднебље карактеристичан. Ове године, некако, ми је у фокусу латино/хиспано део света, па сам тако, после карневала у Бразилу и Ла Томатине у Шпанији, решио да посетим Мексико на Дан мртвих (Dia de Muertos). Дуго ми је ово било на листи жеља, нарочито због карактеристичног погледа Мексиканаца на смрт, тако различит у односу на наш, што ме је баш интригирало.
У ком сте граду провели Дан мртвих, и зашто сте одабрали баш то место?
– Град Оахака је био мој избор, јер су олтари ту на сваком кораку, на трговима, улицама, у ресторанима, хотелима. Њих праве породице и други блиски људи и посвећују их покојницима. Први олтар који сам видео заправо је био у кафићу у који сам сео чим сам дошао у Оахаку. Био је огроман и украшен кадифама, свећама и шећерним лобањама, право уметничко дело. Одмах поред статуе Богородице, на врху је стајала слика покојног власника кафића. Ту су биле и јабуке и флаше текиле, рекао бих да су му биле омиљене. А на поду је био направљен путић од латица кадифа, и то од олтара до улаза у кафић, кажу да то помаже душама да нађу пут до олтара, односно својих најмилијих, на Дан мртвих. Чудни су ти Мексиканци, они верују да све док породице праве олтаре за покојне чланове, њихове душе остају у загробном свету. У случају да олтар пак не направе, душа покојника одлази у заборав заувек! Заборав је за њих тзв. трећа смрт, која долази након физичке смрти и сахране. Уз кафу у том кафићу, конобар ми је донео pan de muertos (хлеб мртвих), слатки хлеб са цитрусном аромом. Из хлеба је вирила глава направљена од теста, а конобар је казао да она представља претходног власника који је преминуо. Прошла ме је језа кад сам то чуо, али морам да признам да је хлеб изузетно укусан!
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању