Суша узима данак. Цех плаћају оранице и шуме. Берба кукуруза и сунцокрета је при крају, безмало месец дана пре времена, приноси су умањени, а власници ораница незадовољни. Тако је у равничарским пределима. У планинама, обично на неприступачним теренима, гори ниско растиње и шума. У Србији су се ватрогасци у последње време борили, а и сада то чине, на неколико локација. У Топличком округу, у Ибарској клисури, код Краљева, на Црном врху код Бора, Старој планини, Тари … Возилима, хеликоптерима, ручним пумпама, даноноћно екипе ватрогасаца, горске службе и мештани обуздавају ватрену стихију.
У Пиротском округу, на падинама Старе планине ватра је захватила безмало сто хектара. Хеликоптери и 25 ватрогасних возила упућено је на то подручје. Шездесетак ватрогасаца се ухватило у коштац са пламеном. Држе га под контролом, али због температура које никако да падну испод 35, стално су на терену дежурне екипе, јер ватра букне очас посла. Довољан је инајмањи поветарац да се распламса.
А, нажалост, није ово прва ватрена несрећа која је захватила једну од наших најлепших планина. И данас су на појединим, углавном теже приступачним местима, видиљиви остаци пожара. Спржено ниско растиње, црне се несагорели остаци високих стабала.
Опоравља се природа, али потребно је време за то. На појединим местима више никада не буде исто. Ретке биљне врсте губе станишта, животиње траже боље услове и одлазе. Стручњаци кажу да пожари, наравно они великих размера, понекад потпуно промене изглед подручја. Неке биљне врсте заувек нестану са тог терена, а животиње се, ако то и учине, споро и опрезно враћају. И свакако у мањем броју. Губећи то сигурно станиште које гори, насељавају ново, и то заувек.
Стара планина је специфична. Може да се каже у неким деловима и јединствена. Спада у богатија подручја Србије кад је реч о биљном свету. Шетња њеним непрегледним ливадама у пролеће је рај за очи. Нема облика ниске биљке и боје на коју намерник не наиђе. Ботаничари су регистровали чак 1.190 биљних врста, као и 51 врсту маховине што чини око 35 одсто укупне националне флоре. У клисурама и удолима, као и на висовима задржале су се ендемске врсте. Регистровано је готово невероватних 147 угрожених врста, а међу њима има 40 заштићених које представљају природну реткост Србије. Тресавски каћун, гороцвет, косовски божур, шумски љиљан, патуљаста перуника само су неки од њих. Криласти звончић је специфична локална ендемска врста, а Панчићева жабља трава је централнобалканска ендемска врста која код нас расте само на овој планини.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању