Дани лудаје у Кикинди

Житељи овог пограничног града баш уmеју да чувају и традицију и лепоту здања коју су наследили кроз историју. и што је још лепше, уmеју да уЖивање у свеmу што су иm људи и природа подарили, ненаmетљиво поделе са другиmа

На прочељу зграде кикиндске Општине, на средини торња који краси ово здање изграђено с краја 19. века, великим словима пише ATTENDITE! Узвичник на крају указује да је реч о наредби, заповести која би у преводу с латинског могла да има више сличних значења као: пази, чувај, брини, води рачуна… – Натпис потиче из 1774. године, када је царица Марија Терезија основала Великокикиндски привилеговани дистрикт и вероватно се односио на све оне који су били државни службеници да пазе како се понашају и шта раде. Ми Кикинђани више волимо да реч тумачимо као опрез, у смислу да водимо рачуна о свом граду, о ономе што имамо – каже Биљана Гајски, Кикинђанка, једна од волонтерки на четвородневној манифестацији „Дани лудаје“, која се у овом севернобанатском граду на српско румунској граници одржава већ 33 године.

Разговарамо у дворишту Народног музеја, зграде у којој је некада била смештена администрација, али и затворске ћелије, где је централна фигура реплика скелета мамута-женке чији се оригинал, пронађен у глинокопу „Тозе Марковића“, 1996. године чува у Музеју. Импозантан експонат, који је припадао животињи тешкој седам тона, добио је и своје попуњено издање, знатно мањег мамута од сламе инсталираног неколико метара од скелета. Јесте да су „Дани лудаје“, како само у Кикинди зову бундеву, бар тако тврде домаћини, али нико ко је у време ове светковине походио град, не пропушта да се слика поред светски познате мамутице Кике. Е сад кад су већ ту, могу мало и да „глуме“ сову, свом становнику по ком се Кикинда опет прочула по свету. Ваша глава на телу сове и ето слике за успомену, а за посматрача разлога за смех.

Виртуоз на бачвама

Сове, оне праве а не насликане, као што су на паноу у музејском дворишту, насељавају густе крошње дрвећа које краси пешачку зону. Очи су нам испале не бисмо ли коју угледали, међутим – ништа. Птице су се, објашњавају домаћини, вероватно повукле због граје који ствара толики народ, а и ми не умемо да гледамо. Кикинђанима је око свикло и кад угледају једну, у видокругу се појави још неколико ових ноћних грабљивица.

Из пространог дворишта које зграда Музеја уоквирује са све четири стране, излази се на градски трг и пешачку зону, коју, поносно истичу Кикинђани, имају још од 1980. године. Она је претпоследњег септембарског викенда у знаку лудаје, од изложених посластица до украса који се од ње праве. Тезге су под конац, наранџаста боја, доминантна код лудаја, у првом плану, нема музике са разгласа која уништава бубне опне, само се, ту и тамо чују, звук тамбура и песма тамбураша. С обзиром на то шта су све представнице разних удружења жена из овог дела Баната, али и суседне Румуније и блиске Мађарске спремиле и изложиле за дегустацију, Кикинђани би за „Дане лудаје“ требало да уврсте и ново такмичење – ко је највише килограма добио пробајући специјалитете на тезгама на потесу од православне до католичке цркве. Реч је о дужини од стотинак метара и гастрономским бисерима да ти памет стане. Ми смо решили да се уздржимо и пробамо само један. Избор је пао на пасуљ пребранац у бундеви. Али, нисмо само ми имали ту жељу. Од јела је остала само кора издубљене бундеве. Очито, ко пре штанду Удружења жена „Јединство“ из Руског села – томе и пасуљ запечен у бундеви.

Удружење виноградара и винара из Иђоша „Шасла“ је направило прави перформанс чија је једна од звезда иђошки Бетовен.

– Умем на бачвама да одсвирам мађарску химну, бачварску химну и Марш на Дрину – каже Миодраг Мунћан, по знаимању бачвар, с надимцима Драганче, Балкански виртуоз и Иђошки Бетовен, а онда узима алат којим окива и саставља бачве и поче концерт. Како је у публици коју је већ првим тактовима привукао спазио своју наставницу биологије Милену Гирић, свима је дао на знање да то што свира на бачви као на бубњу посвећује њој. Кад је завршио прилази и грли своју наставницу, одавно пензионерку. Леп и топао сусрет.

Низ улицу, лагано од штанда до штанда, па право пред цвећару на отвореном чији се цео асортиман састоји од јеног цвета али у двеста педесет врста. Власник ове продајне изложбе кактуса свих величина, различитих бодљи и цветова, своју легитимацију поставио је свима на увид: на регистарској таблици пише „Паја-кактус“. Паја је Павле Филеп, из Врбаса, по дипломи хемијски техничар, а по професији произвођач кактуса, један од највећих у Војводини.

Наставак прочитајте у броју 3114.