Јунак остварења „Велика капија“ у којем тумачи архитекту Јохана Ота фон Шпрекелсена, прославио се пре готово десет година играјући шармантно-похлепног директора музеја у сатири „Квадрат“ која је у Кану освојила Златну палму. У међувремену је створио импресивну серију улога у америчким хитовима и европским делима значајних аутора где је био краљ, вампир, заводник, херој… Са новим, француским филмом, поново се вратио у Кан где смо се опет срели и разговарали за наш лист
Скандинавски отворен и љубазан, Клес Бан (58) је увек занимљив саговорник, било да открива магију коју користе редитељи у стварању филмова које волимо, било да прича о животу, свом или нашем. У његовим речима има разума, искрености и хумора, а емоције су мало скрајнуте и објашњава их управо разумом, искреношћу и хумором. То делује оригинално и звучи шармантно.
Док се није прославио „Квадратом“ доста је играо у данским позориштима и на телевизији и његов пут ка врху ишао је поступно, преко најразличитијих улога које су прецизно осликавале његов унутрашњи немир који потиче из детињства. Одрастао у малом месту на острву, као дете разведених родитеља, Клес је живео са оцем и често се селио. Променио је осам средњих школа. То је утицало на жељу да се доказује у новој средини, али и на несигурност коју је дуго имао. Садашњу жену Лис Каспер упознао је са 39 година и прихватио њене две ћерке као своје. Иако му се није посрећило да има сопствену децу, овај згодни тип је сада на неки начин деда: старија ћерка његове жене има двоје деце, а не би чудило да старије унуче, на прагу пунолетства и само ускоро постане родитељ. Истиче да у породици његове жене сви неким случајем добијају прво дете у двадесетој години. „Сироти“ Клес би могао, опет на неки начин, да постане прадеда са шездесет!
Иако смо о сексу (на филму) причали током интервјуа, за породичне односе нисмо имали времена да их продубљујемо. Почели смо од повода за овај разговор који смо водили двеста метара даље од места где смо први пут разговарали осам година раније.
Прошли пут сте у Кану били пре готово десет година са филмом „Квадрат“ Рубена Остлунда који је добио „Златну палму“. Сада сте стигли са коцком: који геометријски облик ће вас поново довести овде?
– Можда нешто у четири димензије, а можда и нека линија… стварно је лудо! Сада је опет квадрат, само у три димензије. То мора да је неки знак. Не знам да ли се сећате да је у филму „Квадрат“ поред те уметничке инсталације у облику тог геометријског облика стајао мали текст. У њему је писало да је „квадрат уточиште где сви можемо да се сретнемо и у коме људи деле исте обавезе и једнака права“. А када је Фон Шпрекелсен поднео свој пројекат на конкурс, написао је дословно да та његова џионовска коцка треба да буде место где људи могу да се срећу, да размењују своје ставове о религији, науци, човечанству, да упознају друге језике и културе! Заиста су чудне случајности.
Данска и корупција
Да нисте играли Вилијама Тела и Дракулу у међувремену, помислио бих да сте у некој геометријској секти! У односу на та два лика из легенди, колико вам је било теже да играте стварну особу, у смислу одговорности и да ли вас то на било који начин ограничава?
– У конкретном случају не, јер смо још у време договора за припреме знали да није реч ни о документарном ни о биографском филму који приказује живот Јохана Ота од детињства до смрти. Прича је посвећена прављењу те грађевине која је уништила свог аутора. Почињемо да га пратимо тек од тренутка када победи на конкурсу. У сваком случају поштујем Фон Шпрекелсона и његов рад, мислим да је та „Коцка“ у Паризу заиста величанствено дело. Лако сам могао да се поистоветим са његовим идеализмом у коме нема места компромисима, чак и када није лоше да их има. Посебно у тако великом пројекту који је на крају коштао три милијарде француских франака и током кога су неминовни проблеми сваке врсте. Зато мислим да то што он није баш добар у компромисима, што није прагматичан, на крају постаје и његов проблем. Када помисли да је већ превише попустио, он више не може да издржи притисак и напушта пројекат.
Како сте схватили политичко-друштвену страну једне личне трагедије?
– Та зграда је требало да игра велику друштвену и политичку улогу у Паризу и зато је све око ње привукло много позитивне, али и негативне пажње. Догодила се чудна ситуација. У Француској бирају владу сваких пет, а председника сваких седам година. У једном тренутку имаш левичарског председника Митерана који страсно подржава пројекат, али и десничарску Владу која пројекту одузима сва средства, новац, логистику јер жели да га заустави. Тада настају велики проблеми за архитекту и његову визију.
Зар није неправедно да само архитекта плаћа цену свега својом депресијом, а не и неко од политичара који су то почели али нису завршили, нико ко је трошио превише новца и слично?
– Свакако јесте, али шта може да се уради у тој ситуацији? Има ту вероватно бриге за буџет, али и освете, а Јохан Ото се нашао ни крив ни дужан у средишту свега. То може да се деси свуда, вероватно и у Данској. Сећам се површно случаја изградње неке оперске куће. Архитекта је такође напустио посао јер они који су то финансирали одједном су пожелели нешто другачије. Једино што није био у питању државни посао, као у Паризу. Тешко је, јер је у изградњи тако великих грађевина реч о скупим пословима у које је укључено превише људи и свако од њих има неки интерес, другачију замисао… Наравно, и корупција може да уђе у тај сет тешкоћа. За мене као Данца теже је да говорим о томе јер мислим да је Данска на оној листи која излази сваке године увек на првом или другом месту као најмање корумпирана. Не чини ми се да овај филм сугерише корупцију, у конкретном случају Велике капије.
Не волим то питање
Волите ли да играте у филмовима који се баве уметношћу?
– Иако сам имао неколико таквих улога, то није нешто што тражим, једноставно се тако догодило. Заиста волим музеје, уметност, уживам у архитектури. Она је свуда око нас. Можда је само у пустињи нема. Неко је много размишљао и радио да би, рецимо, направио ово лепо место где сада седимо и причамо.
А како вам је изгледало да радите на француском језику?
– Лудо! Сви су били дивни, памтим то снимање као једну од најбољих сарадњи са колегама. Седамдесет одсто филма је на француском који ја уопште не говорим. Тако сам замолио све са којима имам заједничке сцене да говоре своје делове онако како је написано у сценарију, јер уколико би почели да импровизују потпуно бих се изгубио. Научио сам све дијалоге, и њихове и моје и пажљиво сам пратио линију сценарија, толико да је било иритантно, као да сам био везан лудачком кошуљом. Сви су ми помагали да се опустим и на крају смо, заправо, и добили управо оно осећање које је тај дански архитекта имао у француском окружењу, тај осећај ограничености у непознатој средини где се говори другим језиком. И тако, уместо да о томе размишљамо као о препреци, постало је нешто што смо заправо искористили у филму. А онда, када је фрустрација због немогућности да комуницира са људима била велика, онда би прешао на енглески, где се осећао сигурније и удобније. Баш као и ја током снимања.
Како је могуће да током припрема и снимања „Велике капије“ нисте научили нешто француског?
– О, не, не волим то питање! Наравно да сам научио нешто, али недовољно да бих могао да разговарам са људима или их разумем све што кажу. И друго, Французи говоре тако брзо, као да нема тачке између реченица. Зато ми је то питање непријатно, имао сам толико времена да боље савладам тај језик, али нисам. Чај и када сам снимао „Добар дан, туго“ по роману Франсоаз Саган, то је била канадска продукција, на енглеском језику. Надам се да сам се мало оправдао пред вама!?
Опушта ме рад на селу
Ото је у филму рекао да је сам изградио своју кућу и пар црквава приде. Шта ви можете да направите својим рукама?
– Током ковид пандемије, набавио сам себи малу колибу на селу, у шуми и тамо доста радим у башти. Засадио сам 300 стабала дрвећа и воћа са којима причам, милујем их, говорим „хајде мали, почни да растеш и цветаш“… Радим и ситне поправке на кући, али ништа велико у смислу да направим цео предмет. Нисам очекивао да ћу и после ковида наставити тамо да идем и садим парадајз и друге ствари. Када смо тамо и ручамо, једемо свој парадајз, осећај је леп, једеш нешто што си сам узгајао. Звучи обично, али за мене је као чудо. Опушта ме тај рад, а и користан је. Иначе, ту викендицу је пројектовао архитекта чија је ћерка такође архитекта и која је познавала Ота фон Шпрекелсена. Преко ње сам ступио у контакт са многим људима који су са Отом одлазили у Париз и радили на том пројекту. Оно што би ме сваки пут дирнуло када бих разговарао са било ким од њих јесте топлина са којом су говорили о том човеку. Био је заиста вољен. Истински је бринуо о онима са којима је сарађивао.
Како су изгледали ваши први глумачки кораци?
– У средњој школи смо поставили мјузикл „Коса“, био сам део тога. Инспирација су ми били Ал Паћино и Ричард Бартон… тај његов глас, као да је имао животињу у себи. Волео сам и Џесику Ланг. После сам свашта радио, доста се бавио спортом и фудбалом, а пријавио се на глумачку академију тек са 24 године. Имао сам страх од пријављивања. Академија је државна, студирање бесплатно и врло је привлачно за младе људе па се на осам места пријави око хиљаду и по кандидата. Био сам прилично сигуран да не могу да прођем и годинама сам оклевао да се пријавим. Међутим, схватио сам да време пролази, ја постајем старији а не млађи и отишао сам на пријемни. Све је прошло како треба, а то је била последња година када сам, због узраста, имао право да се пријавим.
Ваша каријера има веома лепу узлазну путању, од позоришта и телевизије до филмова који се снимају широм Европе. Видите ли себе и у Холивуду?
– О животу у Холивуду не размишљам, али сам спреман да понекад прихватим неки посао тамо. У ствари, мислим да се у Холивуду чак мало тога и снима, добри холивудски ствараоци иду у свет да снимају своје филмове. Мислим, можеш да радиш у Холивуду чак и ако физички ниси тамо. Управо сам снимио један „Амазонов“ филм на Новом Зеланду који је веома комерцијалан. Комедија у којој игра и Џејсон Момоа.Спектакл „Северњак“ где сам играо Фјолнира, рађеног на основу лика по коме је Шекспир обликовао Хамлетовог стрица Клаудија, снимали смо у Белфасту и широм Северне Ирске. Тренутно у Будимпешти снимам „Шпијуна вредног милијарду долара“ са Раселом Кроуом, али је филм финансиран из Холивуда или већ неког другог дела света. И заправо ми се највише допада што играм толико различитих улога, што ми каријера иде у толико чудних праваца. Зато мислим да није битно да ли је Холивуд, Европа или нека друга област, ствар је у добром садржају онога што радим. Снимио сам и један дански филм „Дом“ о југословенским имигрантима у Данској, режирала је Маријана Јанковић чија се породица, када је она била сасвим мала, доселила из Југославије. Златко Бурић и ја играмо споредне улоге.
Поносан на Дракулу
Имам питање о мини-серији „Дракула“ коју сте снимали за „Нетфликс“…
– Одмах да вам кажем – поносам сам на њу! Невероватна улога, и даље ми је у глави. За људе са Балкана је посебно занимљива та тема, зар не? Када су ми понудили улогу био сам скептичан. Помислио сам: „Стварно, још један Дракула?. Па већ их имам хиљаду добрих у историји филма“! Онда сам прочитао сценарио Стивена Мофата и марка Гетиса и био потпуно опчињен, другачије, и забавније, од свега што смо видели. У много филмова и серија гледаоци виде Дракулу када излети из мрака и бори се са неким, сиса крв… а овде имамо прилику да много времена проводимо са њим. Генијално је и што су лик Ван Хелсинга, Дракулиног непријатеља, поставили као жену, часну сестру која је Дракулин интелектуални противник, покушава да га разуме кроз научни приступ вери. И та сексуална тензија која постоји између њих двоје је занимљива. Колико сам тада био одушевљен читајући сценарио, када смо почели да снимамо уплашио сам се да ћу нешто упропастити. Мислио сам на то како је Дракула икона популарне културе, како постоје милиони људи, фанова овог лика, они који све о њему знају и који ће наћи ману у свему што радим. Али, испало је тако добро да сам баш поносан на ту улогу.
Ваш Дракула има и секси сцена, а били сте голишави и у још неким филмовима и представама, од филмова „Северњак“, где сте се мачевали сасвим наги, и „Квадрат“ до представе „Татица“ у Лондону где сте добар део времена на сцени без одеће. Немате проблем са интимношћу пред публиком?
– Како да не, зато инсистирам на координаторима интимних сцена. Играо сам раније у две представе у којима сам био наг од почетка до краја и у неком тренутку сам помислио како сам одрадио своју глумачку голу дужност, доста је било. Онда сам добио понуду за „Татицу“ и видео да има смисла да будемо наги на сцени, поред тога што је цео комад извандредан. У њему има много контакта, од љубљења преко ударања по задњици до содомије. И морам да кажем да смо редитељ, координатор за интимност, партнер Терик и ја урадили заиста добар посао да тај однос буде жив онолико колико сам мислио да јесте. Координатор за интимност глумце води кроз сексуалне сцене, покрет по покрет, уз сагласност свих укључених. Недавно сам одустао од једног филма који је имао три велике експлицитне сцене секса, јер редитељ није хтео да ангажује координатора, уз образложење: ‘Мислим да су они само сметња‘. Имао сам некад редитеље који би рекли: ‘У реду, ово је секс сцена. Ено кревета, скините се, радите своје, а ја ћу то снимати.’ А ја бих рекао: ‘Хм, али, извините, ово ће бити превише приватно ако не кажете шта желите да буде. Да ли треба да буде нежно или грубо? Доминантно или неуредно?’ Ако сте такву сцену ставили у филм, онда ваљда желите нешто да кажете њом. Не може да се сведе само на гледање двоје људи како се…
Позориште сте сасвим напустили?
– Не сасвим, волео бих да сам више у позоришту. Пре три године сам у Лондону играо у поменутој представи Џеремија О ‘Харе „Татица“. Било је одлично. Са ковидом је позориште утихнуло због маски, визира, дистанце… ниси ни могао да видиш са ким радиш ни за кога играш. Сада бих волео да имам више представа, као некада, јер су сарадња и блиска физичка повезаност са другим људима оно у чему највише уживам у овом послу. Сада тражим нешто у Данској. Спремам представу „Име руже“ по роману Умберта Ека. Неће се изводити у театру већ у великој, старој катедрали у месту Марибо чија је унутрашњост идеална сценографија за овај комад. Премијера треба да буде у марту 2026. (и заиста ће кроз месец дана бити премијера, прим. аут.текста).
Хтео сам на крају да питам како изговарате своје име?
– Клес Бан. Г на крају презимена се не изговара, није Банг. Али, није важно, све док бар личи на моје име, одазваћу се. Уобичајено је презиме у Данској. На холандском значи терет. Већи ми је проблем у земљама еенглеског говорног подручја јер значи исто што и „фак“. Увек ме чудно гледају на граничним контролама када виде мој пасош. И осмехују се. Сувише су професионални да би ме питали.
Пише Срђан Јокановић