Десет година од смрти краља блуза

Ових дана, тачније 8. јуна, навршило се десет година откако је „одлетео у небо” Шабан Бајрамовић, „краљ ромске музике”. Није могао свако да упозна Шабана Бајрамовића па да прича или пише о њему. А писали су, пишу, причају и причали су многи. Разних је ту коментара било и бива. Али је зато свако могао и може да чује како је певао, па да каже да ли му се то допада или не. Да каже да ли су у праву запослени у магазину „Тајм“ који је Бајрамовића прогласио за једног од десет највећих блуз певача на свету. Да каже да ли је у праву чувени Eнди Гил који је у „Индипенденту” својевремено истакао да Бајрамовић „поседује огроман таленат, који се на свој начин може поредити са оним који имају Nusrat Fatah Ali Khan ili Mari Bonie Persen, који своју музику доносе са духовношћу која са лакоћом премошћује иначе непремостиве културне баријере. Његов глас комбинује патос источњачке музике и духовност фадоа (…) његова музика је врста балканског ромског џеза”. Ко год нешто хоће да каже о Шабановом певању треба да чује „Ђелем Ђелем“, „Гељан даде“, „Парно грас“,“Питао сам малог пужа“, “Проклета је Америка”… па да онда коментарише. Па и то да ли је заслужио да има улицу у родном Нишу. Коју, додуше, има. Али на папиру. И да се запита зашто је и на Шабановом примеру потврђено правило да је најтеже бити први у свом крају. А он је то у једном тренутку и признао. „Наши Ромићи у Нишу и околини ме не воле. Други Цигани, од Алексинца па до Суботице, љубе ми и ноге и руке. Али у Прокупљу, Лесковцу, Врању, свуда на југу, не дочекују ме пријатељски. Можда сам ја крив за то јер нисам желео са њима да се дружим и код њих да певам. Мало су досадни, а нису ни неки каваљери. Велик им је динар”. Шабанове песме нису речи које прати музика. Свака песма је прича. Прича о Циганима, о њиховим легендама, о вечитим лутањима, ватрама, љубавима…о коњима и чергама. О сновима.

Нико не уме да сања као они. Уосталом то је написао и велики Мика Антић. А попут тих снова изгледа и Шабанова животна прича. Прича о томе како је син чистача ципела постао краљ. Циганска махала, уџерице, блато, боса деца. И Шабан међу њима. Четири године пре Другог светског рата на свет га је донела Зуефа. У маленој изби она и Махмут седморо су уста хранили. Глава породице зарађивао је чистећи ципеле, а мајка, кад је могла сезонски је радила у фабрици дувана и кући доносила који динар. Тешко су живели, пара никад довољно ни за јело, а школовање? “ Не могу баш да се похвалим својим школовањем” изјавио је једном. „Касно сам кренуо у школу, са пуних девет година, завршио сам четири разреда и онда сам морао да баталим. Отац никако није успевао да нас све издржава, па сам морао некако да се довијам. Носио сам угаљ, вукао дрва и тако све до војске”. Бежи из војске пре заклетве, завршава на Голом отоку по казни. Пет година робије. Али, како је причао, имало је то и своје добре стране. „На Голом отоку сам завршио ’факултет’. Прочитао сам небројено много књига, научио да свирам и пишем музику. Тамо сам пропевао”. Тамо пропевао и на слободи наставио да пева и свира тамбурицу у кафанама, свакодневно учећи десетине песама.

Наставак можете прочитати у броју 3098.