Природа се поигравала: сунцем окупано јутро допустило нам је да то суботње преподне започнемо кафом у скривеној баштици бистроа. Старо пријатељство спасло нас је куртоазних пренемагања што претходе свакој иоле озбиљнијој причи за новине. Могли смо и да се измотавамо… да није било речи о теми која је наметала пристојност и изискивала поштовање. Јер, он је последњих година живео нови живот. У правом смислу речи! Ишчекујем дан када ће и у Србији трансплантација органа постати рутина, а не ударна новинска вест одговорио је када сам изокола споменуо да су прошле године како живи с туђом јетром. Помислио сам да би се то могло догодити онда кад ми је покојни патријарх Павле једноставним речима поверио мудрост: „На небо се може без органа, не примају без душе”, али… Мој друг и колега Горан Козић („једном новинар увек новинар”) припада малобројном српском кружоку срећника којима је Врховни Драматург, уместо да их призове, пружио још једну шансу. Ово је његова лична повест.
Пресађивање политичке воље
Па, нека је то и захтев Европе, али ако је у питању тај толико чекани знак политичке да, да, политичке воље! да у Србији такви захвати постану обична, а не ударна вест, онда је реч о суштинској промени коју подржавам с радошћу. Јер ја, као пацијент са пресађеном јетром и релативно млад човек који је бројао последње дане у болници чекајући да неко падне с мотора, имам на то право. Зашто? Шта је друго доскора преостајало пацијенту с јетром која га је издала, сем да прати „црну хронику“ и нада се да ће породица преминулог усред те своје муке имати слуха, снаге и то потребно зрнце племенитости, да органима свог још непрежаљеног члана спасава животе непознатим људима? Али, уздати се у свест Србина коме је погинуо јединац и надати се да ће у том тренутку смоћи снаге за херојско дело, равно је чуду. Због тога кажем да су у мом случају, уз наше феноменалне лекаре, припомогли и Свети Врачи! Онда смо гласно маштарили о томе како се то ради у римокатоличкој Шпанији, на пример, где су сви њени грађани донори… изузев ако неко не изрази изричиту жељу да то не буде, и да пред Оног Горе оде „у комаду“. О земљи која се, упркос свих религијских ограничења, налази у светском врху по броју трансплантација! Закључак је једноставан: није потребно превише мудровања да би се изумела рупа на саксији. Или, добра искуства других требало би да нам буду путоказ! Хиљаде људи умире у Србији сваке године од болести које се могу „излечити“ трансплантацијом јер не стигну ни до компетентних здравствених установа, а камоли до спасоносног списка живота, до листе чекања на којој се споро померају ка врху зато што донора нема, док кадавери, особе са можданом смрћу и могући даваоци, путују на онај свет односећи са собом све своје органе, иако им тамо где иду нису потребни. Кажем сада, а поновићу то хиљаду пута, да би законом требало регулисати ту област.
Наставак можете прочитати у броју 3091.