Deset godina sa novom jetrom

Priroda se poigravala: suncem okupano jutro dopustilo nam je da to subotnje prepodne započnemo kafom u skrivenoj baštici bistroa. Staro prijateljstvo spaslo nas je kurtoaznih prenemaganja što prethode svakoj iole ozbiljnijoj priči za novine. Mogli smo i da se izmotavamo… da nije bilo reči o temi koja je nametala pristojnost i iziskivala poštovanje. Jer, on je poslednjih godina živeo novi život. U pravom smislu reči! Iščekujem dan kada će i u Srbiji transplantacija organa postati rutina, a ne udarna novinska vest odgovorio je kada sam izokola spomenuo da su prošle godine kako živi s tuđom jetrom. Pomislio sam da bi se to moglo dogoditi onda kad mi je pokojni patrijarh Pavle jednostavnim rečima poverio mudrost: „Na nebo se može bez organa, ne primaju bez duše”, ali… Moj drug i kolega Goran Kozić („jednom novinar uvek novinar”) pripada malobrojnom srpskom kružoku srećnika kojima je Vrhovni Dramaturg, umesto da ih prizove, pružio još jednu šansu. Ovo je njegova lična povest.

Presađivanje političke volje

Pa, neka je to i zahtev Evrope, ali ako je u pitanju taj toliko čekani znak političke da, da, političke volje! da u Srbiji takvi zahvati postanu obična, a ne udarna vest, onda je reč o suštinskoj promeni koju podržavam s radošću. Jer ja, kao pacijent sa presađenom jetrom i relativno mlad čovek koji je brojao poslednje dane u bolnici čekajući da neko padne s motora, imam na to pravo. Zašto? Šta je drugo doskora preostajalo pacijentu s jetrom koja ga je izdala, sem da prati „crnu hroniku“ i nada se da će porodica preminulog usred te svoje muke imati sluha, snage i to potrebno zrnce plemenitosti, da organima svog još neprežaljenog člana spasava živote nepoznatim ljudima? Ali, uzdati se u svest Srbina kome je poginuo jedinac i nadati se da će u tom trenutku smoći snage za herojsko delo, ravno je čudu. Zbog toga kažem da su u mom slučaju, uz naše fenomenalne lekare, pripomogli i Sveti Vrači! Onda smo glasno maštarili o tome kako se to radi u rimokatoličkoj Španiji, na primer, gde su svi njeni građani donori… izuzev ako neko ne izrazi izričitu želju da to ne bude, i da pred Onog Gore ode „u komadu“. O zemlji koja se, uprkos svih religijskih ograničenja, nalazi u svetskom vrhu po broju transplantacija! Zaključak je jednostavan: nije potrebno previše mudrovanja da bi se izumela rupa na saksiji. Ili, dobra iskustva drugih trebalo bi da nam budu putokaz! Hiljade ljudi umire u Srbiji svake godine od bolesti koje se mogu „izlečiti“ transplantacijom jer ne stignu ni do kompetentnih zdravstvenih ustanova, a kamoli do spasonosnog spiska života, do liste čekanja na kojoj se sporo pomeraju ka vrhu zato što donora nema, dok kadaveri, osobe sa moždanom smrću i mogući davaoci, putuju na onaj svet odnoseći sa sobom sve svoje organe, iako im tamo gde idu nisu potrebni. Kažem sada, a ponoviću to hiljadu puta, da bi zakonom trebalo regulisati tu oblast.

Nastavak možete pročitati u broju 3091.