Са кружног тока на излазу из Панчева пут лево води ка селу Јабука. Табле и имена друма нема, али се зна да је назван по настрадалом македонском певачу Тошету Проеском. И тако, возећи тим путем уђе се у Улицу маршала Тита, па из центра лево, као што на путоказима пише, један пут се одваја ка Основној школи „Гоце Делчев” а десно ка Дому културе „Кочо Рацин”. Својевремено је неко од локалних политичара оне из државног врха који су им дошли у госте дочекао реченицом: „Добродошли у највеће македонско село ван Македоније”.
–Да, јесте,тачно је – рећи ће касније у разговору Благоја Соколовски, председник Удружења грађана македонске националне заједнице „Илинден”.
Као мања варош
Било је доста добрих домаћина тог осунчаног осмомартовског дана у Јабуци. У канцеларији, лево од улаза у Месну заједницу, на повећем канцеларијском столу и поред њега поприлично ружа и каранфила. Мали знак пажње, не само за даме из овог објекта, већ и за суграђанке.
– Ово је само један од дана када поклањамо пажњу нашим грађанима–устаје од стола и пружа руку Слободан Илић, председник Месне заједнице Јабука. – Разним поводима током читаве године, од најмлађих до пензионера, показујемо да смо ту и да о њима бринемо. Ми смо готово предграђе Панчева, које опет добро о нама брине, а према величини места и садржајима слободно могу да кажем да смо организовани и имамо услове за живот као свака мања варош. Све што некоме треба, оно основно, наравно, може овде да заврши.
Онда иде лична карта места. Председник Илић сипа као из рукава. Место има око шест и по хиљада житеља, осмогодишњу школу похађа око 500 ученика, укључујући и предшколце, има 36 километара асфалтног пута, кишну и фекалну канализацију, плин, воду градску, струју, амбуланту, пошту, пијацу, индустријску зону, чак 14 дечјих игралишта…
– Оно на шта сам посебно поносан и што ми је у неку руку и част, јесте податак да сам становник и председник једног овако хомогеног мултинационалног места – наставља председник Илић. – Не претерујем кад кажем да толеранција која овде влада и међусобно разумевање могу да служе за пример свакој оваквој средини. Више од десет нација. Па то је богатство. Имали смо донедавно и Немце, умрли су, али треба да одете на месно гробље да видите како изгледа део где су они сахрањивани. Одржавамо га баш као и остали део гробља.
О великој македонској заједници није хтео много да говори. Каже, нека о томе причају њени представници. Али напомиње да су Македонци велика и вредна „коцка“ у мозаику од којег је састављена Јабука. А мозаик чине сви. Њих више од десет нација.
– Можда треба да кажемо и да у Јабуци послује велики број успешних привредника и пољопривредника који запошљавају на стотине мештана –укључује се у разговор Ивана Секулић, технички секретар Заједнице.– Као и да смо до сада урадили око седамдесет одсто канализације, да имамо наше Јавно комунално предузеће, па рукометаши и фудбалери…
–Е, да, – настља председник Илић.– Фудбалски клуб „Југославија” основан је 1936, а рукометни 1959. и такмичи се у Првој Б лиги. И чувени Моша Марјановић је кратко играо за наш клуб. На седамнаест утакмица постигао је осамнаест голова!
Илиндан, сеоска слава
Потрајало би дружење, добар је домаћин председник Илић, али даме, чини се, постају мало нервозне. Треба да се поделе руже лепшем полу у селу, следи и мала дистанцирана прослава у сали за венчања, па госту ваља да крене даље. Улицама и трговима где су на зграде окачене двојезичне табле.
Кроз напупеле гране дрвећа у великом и лепо уређеном парку назиру се контуре цркве. На равном чистом простору поред школе никла је нова светиња. Има око ње још посла, али оно што је важно приведена је намени. У њој се обавља служба.
Врата отворена, под застрт, иконостас се ради, зидови још нису омалтерисани. На средини целивајућа икона Светог Илије. Њему је храм посвећен, а то је и сеоска слава. Тада Удружење Македонаца организује манифестацију „Гравче на тавче”. Дођу гости са разних страна.
– А за коју телевизију то снимате? – стиже питање са полуотвореног прозора школе када је шкљоцнуо фотоапарат. –Знате, ми смо мало тужни. Отишла нам наставница на боловање, дошла јој замена, а ми нашу наставницу баш волимо.
Рекоше и нестадоше у унутрашњост учионице.
Ка главном улазу у зграду, поред којег стоји табла и обавештава да је име школе „Гоце Делчев”, окренута је биста овог македонског револуционара. Дочекује и испраћа малишане, ту је даноноћно већ дуги низ година.
–Молим вас да ставите маску и испоштујете мере–дочекује на вратима намерника Милорад Младеновски. – Има директор мало времена иако се нисте најавили. Изволите, за мном.
Директор Милосав Урошевић срдачно дочекује госта. Као да се са њим зна дуго. Уметничка душа, сликар, засео у фотељу директора.
–Успори нас ова корона, а и енергију коју смо трошили на неке креативне ствари сада добрим делом „бацамо” на борбу с њом – као да се пожали. – Седам година сам на овој функцији. Некада је у школи била двојезична настава, македонски језик је био предмет, сада је факултативни.
Прича онда о доброј деци, њиховим успесима, акцијама, колективу који сјајно функционише. Све време, уз одобрење директора, ту је и Милорад. Има разлога. Председник је Културно-уметничког друштва „Васил Хаџиманов” и члан Удружења „Илинден”. Он ће, са Соколовским, који ускоро треба да стигне, да прича о њиховој заједници.
„Гравче на тавче“
Током 1946. и 47. године из сиромашних крајева Југославије кренули су „возовима без возног реда“ у богату Војводину житељи: Лике, Црне Горе, Босне, јужних делова Србије и Македоније. У неким истраживањима пише да је из чак 209 македонских места кренуо живаљ на овај пут у непознато. Понајвише из Криве Паланке. У тој маси придошлица осим Македонаца било је и Срба, Цинцара, Албанаца и Рома. У Јабуку је стигла 571 македонска породица.
– Око седамдесет одсто тадашњих становника Јабуке чинили су Македонци– прича Благоја.– Данас је тај број знатно мањи, што је и разумљиво. Удружење чији сам председник броји више од 500 чланова. Као и сваког удружења овог типа и наш циљ је очување традиције, гајење културе, чување језика… на чему смо посебно захвални школи са којом имамо добру сарадњу. Манифестација на коју смо поносни је „Гравче на тавче”, када у селу буде толико посетилаца да може да се оснује још једна Јабука. Редовни смо гости на другим фестивалима где показујемо нашу културу и наслеђе. Треба рећи да је покретач свега заправо наш Национални савет Македонаца у Србији.
И он жури. Иде да дамама подели цвеће. Па је о животу и раду македонске заједнице још коју реч казао Милорад.
– Председник сам Културно- уметничког друштва „Васил Хаџиманов”–настави причу Милорад.– Циљ нам је да негујемо нашу музику и игру, те тако доприносимо очувању традиције и идентитета. Највећи број чланова су наши малишани који похађају ову школу, а у плану нам је да у целу причу укључимо и ветеране.
Каже да је председник од 2017, те да је друштво бројало и до 250 чланова, али да се тај број свео на педесетак. Сада је због короне све успорено, али су раније, кад год им се указала прилика, ишли на гостовања, учествовали на приредбама. Додаје и да је посебно поносан на наступ његовог друштва када школа обележава славу, Светог Саву.
Потопљена плажа
Оде дан. У друштву пријатних људи и добрих домаћина време лети. А треба посетити још једну знаменитост места. Како председник Илић рече треба видети плажу на Тамишу, реци на коју се наслонила Јабука. На тој кривини где је плажа река је наслагала најфинији песак.
– Ма нема таквог на целом току Тамиша – без трунке скромности рече Илић.
– Нема шансе да стигнете до плаже, не знам ко вам је рекао да можете – лагано, споро, као што и Тамиш тече, изговори реченицу господин у радном оделу. Седи на клупи испред неке врсте сојеница, односно викендице на стубовима, на обали реке. Том делу села је име Скела. Некада се ту прелазило скелом преко реке.
– Ма улази у чамац, ја ћу да те возим до плаже – устаде са пања другар оног „нема шансе” и крену ка невеликој лименој бродици. – Овај што ти је то рекао задужен је за одржавање свих ових објеката, а ми смо дружина која му помаже. Фарбамо, утежемо, вадимо дрвеће из реке, чистимо около, пецамо, јер овде је рај када дође пролеће. О лету да и не говорим.
Сече браон чамчић мутну хладну воду Тамиша. У сусрет иде зелена бродица. Лови рибу искусни алас. И после неколико минута мотор заћута.
– Ево, то испред је наша плажа „Песак”– рече и знатижељно погледа у госта као да чека реакцију.– Све ти је председник тачно рекао, осим једне ствари. Да је вода порасла и плажа потопљена. Ево, испод тебе, где седиш, је тај најфинији песак.
Шта друго него назад. Прво ка пристану, па ка селу, па према Београду. Путем који ће ускоро да добије и таблу. И на њој ће да пише – Тоше Проески. Тако рече председник Илић. А председницима мора да се верује.
Пише Огњан Радуловић