АУТОБИОГРАФИЈА ОЛИВЕРА СТОУНА
Детињство горе од рата

Кад год Оливер Стоун сними филм о правим људима, упадне у невоље. Без обзира да ли је реч о америчком председнику Ричарду Никсону или античком владару Александру Великом, увек је било оних који су му замерали одступање од чињеница или потурање сопствених политичких уверења. Овог пута се то није догодило. У књизи „У потери за светлом“ познати редитељ и сценариста коначно се бави особом коју може да представи како жели – писао је о себи самом!

Аутобиографија „У потери за светлом“, коју је управо код нас објавила „Лагуна“, има 330 страна и говори о ауторовом бурном животу, заправо његовој првој половини, до тренутка када је освојио „Оскара“ (1986) за „Вод смрти“, драму на тему рата у Вијетнаму. Тада је је Оливер имао четрдесет година. Књига је изненађујуће чиста и трезвена у откривању личности овог провокатора и бунтовника.

Највећи део страница Стоун је посветио својој самоанализи, својим слабостима, тврдоглавости и емотивним падовима. Има оних који кажу да је лик Оливера Стоуна најсимпатичнија особа о којој је сценариста Оливер Стоун икада писао!

Стоун има елегантан стил писања, готово као прави књижевник, мада је понекад садржина написаног тешка за читање, поготово сећање на војничке дане у Вијетнаму. „Дневна светлост је открила спаљена тела, прашину, крхотине остале иза напалм бомби и угљенисана стабла дрвећа“, пише Оливер о једној бици у близини границе са Камбоџом. „Људи су умирали са болним гримасама, готово замрзнути у секунди, стојећи или клечећи у самртном ропцу, док се на њиховим лицима огледала смрт наступила услед бојних отрова“.

Телефонски позив

За многе читаоце, па и самог писца, још трауматичније од рата било је његово детињство проведено у Конектикату и Њујорку, највише због неспојивих родитеља, а спојених у браку закљученом готово на линији фронта, одмах после Другог светског рата. Берзански трговац Луис Стоун био је део савезничке армије у Француској када се тамо упознао са лепотицом Жаклин. Запазио је како вози бицикл улицама Париза.

Он је био конзервативни бизнисмен и Републиканац, а она слободумна љубитељка провода и журки, много млађа од њега. Обоје су имали љубавне излете ван брака коме је једног дана дошао крај.

Више и од Вијетнамског рата, рат у кући је утицао на психу младог Оливера остављајући на њој ожиљак који се огледа у сумњичавости у све и свашта. То је можда и објашњење зашто толико воли теорије завера.

„Да су моји родитељи заиста добро познавали једно друго пре него што су се венчали, они се, заправо, никада не би спојили и ја не бих постојао“, пише Стоун. „Деца попут мене, рођена у лажи, касније у животу имају осећај да никоме и ничему не могу да верују. Одрасли постају опасни за такву децу, а усамљеност њихова стварност. Љубав у животима те деце или не постоји или не задуго“.

Док је био на школовању у интернату, отац га је позвао телефоном и рекао да се он и мама разводе. Био је шокиран, и бесан, и љут на оца веома дуго. „Није то било само да мама и тата више неће бити заједно, него нема  више ни куће у којој смо живели, одједном немам дом, немам породицу, као да су ми сви страдали у саобраћајној несрећи“.

У инат оцу, много година касније, напустио је студије на Јејлу и отишао у Вијетнам да предаје енглески језик (1965). „Пустио сам браду и покушао да будем сасвим другачија особа од оне која сам био до тада“. Када се вратио кући маштао је да постане славни писац, „следећи Норман Мајлер“. Није му ишло, ни са писањем ни са односом са оцем.

Депресија га је натерала да опет оде у Вијетнам, овог пута као добровољац, у рат. Изричито је захтевао да буде у пешадији, што ближе фронту. „Желео сам да Бог одлучи о мојој судбини“, каже Оливер. Као што се може претпоставити, неки од најузбудљивијих делова књиге односе се на Стоуново учешће у Вијетнамском рату који ће му умногоме променити поглед на свет. На крају, сопствено искуство у рату биће му инспирација да две деценије касније напише и режира филм „Вод смрти“.

Зарађује као таксиста

По повратку у домовину, као и већина његове браће по оружју, утеху и одговоре тражио је у психоделичном рокенролу и дрогама. Због поседовања марихуане завршио је у затвору у Сан Дијегу. То је био почетак. На церемонији доделе „Златног глобуса“, на којој му је филм „Поноћни експрес“ донео прву награду у животу (за сценарио), на бину је изашао добро напуњен кокаином. Тада је први пут људима пред собом показао средњи прст. Силазећи се стрмекнуо низ степенице. Због поседовања дроге биће хапшен и током наредних деценија.

После рата и детињства, што у Стоуновом случају дође исто, посебна посластица за љубитеље његових филмова долази са режисеровим присећањем на тешке године пробијања у том послу. У року од свега пар година њујоршки таксиста – тако је Оливер зарађивао за живот – завршио је филмску школу (професор му је  био, поред осталих, и чувени редитељ Мартин Скорсезе) и постао један од најтраженијих сценариста у Холивуду. Један од најдуховитијих делова књиге је онај у коме Стоун објашњава како је био убеђен да је баш он био инспирација Скорсезеу да сними филм „Таксиста“! Убрзо је Стоун сео и у редитељску столицу. Снимио је два хорор-филма „Рука“ и „Напад“ који су заборављени истог тренутка када су пуштени у биоскопе.

Истовремено, док као режисер није имао успеха, Стоуну су цветале руже као сценаристи. Добио је „Оскара“ за причу „Поноћни експрес“ и написао мафијашки кримић „Лице са ожиљком“.

Редитељ се присећа и како га је Ал Паћино, или „улични Хамлет“, како га Оливер назива, преварио током монтаже филма „Лице са ожиљком“ (1983) за који је Стоун писао сценарио. Редитељ Брајан де Палма  је направио филм по своме и много променио Оливерову причу. Паћино је најпре подржао Стоуна, а онда се током монтаже испоставило да је уз Де Палму и његову визију.

Мексиканци се жале

Тај успех као сценаристе, одједном је довео до прилике да Оливер добије понуду да режира два филма, један за другим – „Салвадор“ и „Вод смрти“. За оба је писао и сценарије. Први се бавио мешањем Вашингтона у грађанске ратове Латинске Америке. Снимање је било ноћна мора за Оливера – због непланираног смањења буџета, многи делови оригиналне приче нису ни снимљени.

Одмах потом је кренуо да ради „Вод смрти“. Током снимања (1984) је са другом супругом Елизабет добио сина Шона, а седам година касније и Мајкла. Истовремено и његов отац је оболео. Неће доживети да види како његов син јединац осваја Холивуд. Увек је мислио да је режисер филмова глупо занимање. У књизи, иако је Стоун пише у својим седамдесетим, осећа се ауторово жаљење што његов отац није дочекао да види шта му је син постигао и да то никада није преболео.

Пише и како је за главну улогу у „Воду смрти“ најпре хтео Кијану Ривса, а не Чарлија Шина („Кијану је одбио понуду јер му се није свиђало превише насиља у рукопису“), а како је и касније, снимајући „Волстрит“ желео да партнера Мајклу Дагласу игра Том Круз или Мајкл Џеј Фокс, али опет је Чарли Шин добио посао.

Нема много холивудских трачева и интрига у књизи, споменути су углавном они који јесу или нису радили са Стоуном: зашто није желео да режира филм „Гориле у магли“, како је лобирао да Ридли Скот режира спектакл „Конан Варварин“ за који је он писао сценарио или како га је Марлон Брандо притискао да режирао причу о масакру над Индијанцима 1864. у Колораду.

Свакако ће се понеко наћи погођеним њеним садржајем, можда најпре глумац Џејмс Вудс за кога режисер пише да је стално „кукао“ током снимања филма „Салвадор“ у Мексику. Његово изигравање уображене холивудске звезде могло би да буде књига за себе. „Џејмс је толико викао на мексичке сараднике у екипи филма да му је на крају стигло и званично упозорење мексичке владе да је његово „понашање као госта у овој земљи неприхватљиво“ и да ће, уколико се оно настави, „бити замољен да напусти Мексико.

Холивуд ме је затровао

Ни понашање писца ове аутобиографије током свих тих деценија није изазивало много мање контроверзи. Не детаљише много о коришћењу дрога или љубавним авантурама – о бившим супругама пише са топлином и поштовањем – али зато се не труди да оправда сопствене ексцесе.

„Јесте, Холивуд ме је отровао и појављивао сам се у јавности дрогиран, понашао се глупо и незрело. Флертовао сам са лепим женама, понекад и у присуству њихових љубоморних мужева. Понекад сам био безобразан и арогантан, али свакако живописан, од оних од којих не знате шта можете да очекујете“. У једном пасусу открива и још један свој неочекиван потез – иако либерал и демократа, гласао је за републиканског кандидата Роналда Регана 1980. године, на председничким изборима у Америци.

Многима делује неочекивано и његова одлука да аутобиографију заврши готово на најузбудљивијем месту, у тренутку када му је 1987. филм „Вод смрти“ донео „Оскаре“ за најбољи филм и најбољег режисера. То је био тек трећи филм који је режирао. Седео је у сали и чекао да чује да ли ће Елизабет Тејлор прочитати његово име или једног од његових конкурената. Жаклина Кенеди му је после освојеног „Оскара“ послала поруку да ће „тај филм променити начин на који Америка размишља, заувек ће остати прекретница“.

Тек после тога настали су неки од најинтригантнијих Стоунових филмова, од „Александра Великог“ и „Никсона“, преко „Рођених убица“ или „Џ.Ф.К“ до документарних филмова-разговора које је водио са Фиделом Кастром и Владимиром Путином. Књига је идеална да добије наставак, а наставци су једна ствар којима Оливер Стоун никада није подлегао у својој каријери.

„Ова књига говори о остварењу снова“, пише режисер. „Зато се завршава у тренутку када имам четрдесет година. Тада сам се лепо осећао, јер сам схватио да сам остварио своје снове. Био сам на врху света. После тога је било још успона и падова, свашта ми се догађало, разне лудости сам правио, али суштина мог живота  је био сан из детињства – да снимим филм какав желим“.

 

Приредио Срђан Јокановић