Кикинђани можда и не знају да једна јако занимљива и креативна особа потиче баш из овог града – рече приликом сусрета с вашим извештачем познати ТВ водитељ Александар Филиповић. То је Душка Јовановић, која је својим садашњим суграђанима, Новосађанима добро знана под својим уметничким ДЏ именом Луда Соса.
Кренусмо тако трагом информације уваженог колеге и пронађосмо Луду Сосу на једном од њених многобројних музичких наступа. Додуше, своју каријеру је везала више за негдашњи центар Дунавске бановине, него за родни крај, па стога полуозбиљно каже: – За мене су у Кикинди чули само моји родитељи.
Како ословити ову уметницу родно сензитивним језиком, а да не буде пежоратив? Ди-џејица не иде, још мање у мушком роду ди-џеј, хм… Зато јој се обратисмо по “народски”: ‘Ај ти Душка, што пушташ плоче, заврти мало уназад, да те се (под)сете твоји кикиндски познаници.
– У Кикинди сам завршила основну школу. Из тог периода памтим школске игранке, учитељицу Аницу Шаргин, вечиту четворку из математике, али и то што сам још тада научила енглески за цео живот. Паралелно са основном, завршила сам и Музичку школу “Слободан Малбашки” у Кикинди, у класи професора Карастанковића, одсек клавир. Мене је примио у класу, иако сам по годишту била млађа, јер је осетио невероватну емоцију у мом извођењу. Никад нисам била технички прецизна, али су моји наступи увек имали позитиван набој и емоције – наводи Душка па наставља.
– Требало је у тим младим годинама носити клавир на грбачи. Не у буквалном смислу, већ тај терет очекивања околине. План је био да наставим са клавиром даље, па сам суботом из родне Кикинде одлазила у Нови Сад на приватне часове, а онда сам и похађала курс код чувеног пијанисте Кемала Гекића. Некон тога сам се на такмичењу у Чешкој сусрела са неправдом и чињеницом да и нечија сујета игра важну улогу у коначном пласману и одлучујем да прекинем да се усавршавам на клавиру. Додатни разлог је представљала и чињеница да нисам видела себе као неког ко седи по 12 сати дневно за клавиром и вежба, а била сам и јединица, па нисам желела да се одвајам од родитеља. Зато сам остала у Кикинди још четири године и тада уписујем гимназију, у којој ме је такође пратила четворка из математике.
Ипак, једном је морало да уследи одвајање од родитеља и родног града. О томе Душка приповеда…
– Одлучила сам да дипломирам на Економском факлултету и кренем очевим стопама, касније сам завршила и мастер, упркос четворки из математике која ме је пратила токон читавог школовања до студија –наглашава наша саговорница.
На факултету (наопако било) није ту оцену поправила у петицу, него на много вишу. Добар просек је препоручује за посао у велепродаји, а после и у банци. Међутим, као и већина нас обичних смртника с ове стране шалтера, тако се и Душка, с друге стране тог стакла, разочарала у банку. Одлучила је да промени занимање, али да ипак и даље буде „иза стакла“. Овај пут у ди-џејевској кабини.
– Кренула сам тада са “ди-џејингом”. Постала сам, што би рекла моја мајка – уметница на слободи. Усавршила сам се, уписала ДЏ школу пре 6 година и одлучила да ми то буде занимање. Иначе, електронска музика је моја страст. Тражена сам као Ди-џеј, али и данас се за сваки сет спремам данима, некад и недељама, наводи Луда Соса, додајући да се никад није сама нудила, него је клубови траже.
– Радила сам на бинама са познатим именима наше и регионалне сцене, а један од мојих највећих успеха је ЕXIТ-ов официјелни афтер парти, где сам радила у низу с великим именима европске ДЏ сцене.
Пише Немања Савић
Фото Милош Лакићевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању