Две најпознатије певачице ове врсте музике из седамдесетих година прошлог века, које су наставиле своје каријере успешно и касније, сада су добиле почаст за оно што су тада радиле. Глорија Гејнор је примила орден од Доналда Трампа, а Дона Самер је посмртно постала део Америчке куће славних текстописаца
Диско легенда Глорија Гејнор једна је од уметница које су ове године добиле престижну награду вашингтонског Кенеди Центра. „Била сам у шоку“, рекла је Глорија (82), додајући да је почаст бити у друштву великих и значајних имена као што су глумац, сценариста и редитељ Силвестер Сталоне, позоришна величина Бродвеја и Вест Енда Мајкл Крафорд, кантри музичар Џорџ Стрејт и чланови рок-групе „Кис“. Пре церемоније, на црвеном тепиху, певачица је истакла колико јој је било „дивно“ што је претходно упознала председника Доналда Трампа, који није открио разлоге њеног одабира, осим што је нагласио колико је њена песма „Преживећу“ значила људима широм света. Да појаснимо, увек амерички председник уручује ту награду заслужним уметницима из САД, понекад и ван земље. Тек је неколико, углавном пет, добитника сваке године.
Глорија је широм света позната по хиту “I will survive” („Преживећу“) из 1979. Сингл плоча са том песмом и данас важи за једну од најпродаванијих у историји популарне музике јер је купило петнаест милиона људи! „Када сам је снимала опорављала сам се од тешке повреде кичме, живела сам ту песму и знала сам да ће охрабрити свакога ко пролази кроз физичку или емотивну борбу“, рекла је. Песма је добила награду „Греми“ и уврштена је у Национални регистар снимака Конгресне библиотеке САД.
Пре него што је постала „краљица диско музике“, Глорија је била обична девојка из места Њуарк крај Њујорка, чији је певачки таленат први приметио комшија. Њена каријера је експлодирала уз помоћ легендарног продуцента Клајва Дејвиса, а дебитантски албум “Never can say goodbye” из 1975. био је један од првих диско албума који се попео међу двадесет најпродаванијих плоча у Америци. Данас, готово пола века касније, певачица је своју поруку младим уметницима сажела у две реченице: „Не тражите награде, радите најбоље што можете са оним што вам је Бог дао. Све остало је бонус“.
Дуга диско краљица Дона Самер је постхумно примљена у Америчку кућу славних текстописаца популарне музике. Церемонија је одржана 15. децембра у интимном амбијенту једног ресторана у Лос Анђелесу. Догађај је предводио добитник Оскара и институције која додељује ова признања Пол Вилијамс, а међу присутнима су били Донин муж Брус Судано и ћерке Бруклин и Аманда које невероватно подсећају на мајку.
Певачица је рођена као ЛаДона Адриан Гејнс 31. децембра 1948. у Бостону, потицала је из породице са снажним религијским и радничким коренима: отац месар, мајка учитељица, а деда и отац црквени службеници. Њен први наступ био је у цркви са десет година, када је спонтано заменила одсутног певача и оставила вернике у сузама. Каријеру је градила више из Европе где је најпре дошла да буде део глумачко-певачке поставе позоришног мјузикла „Коса“. Ту је упознала чувеног италијанског продуцента и композитора Ђорђа Мородера са којим је створила највеће хитове у том почетном делу каријере, као што су “Love to love you baby” („Волим да те волим „), “Hot stuff” („Врућа ствар“), “I feel love” („Осећам љубав“), “Bad girls”(„Лоше девојке“) или “Mac Arthur Park”.
Међутим, продуценти су од ње створили и секс-симбол, што она, признаће касније, никада није била нити је то било у складу са њеним васпитањем: „Био је то мој велики комплекс, тај имиџ који је био створен око мене. Ја сам била ту, али не свесно. Нисам имала менаџера првих година, никога да се бори за мене у том тренутку, осим мене саме. Људи би говорили, ‘Лези овде и уради ово,’ и тако даље. Никада не бих желела да будем једнодимензионална особа. Могла сам да певам диско песме али и баладе, лагану оперу, музику из мјузикла, црквену музику – све врсте. Плус могу да пишем, глумим и размишљам.”
Дона је преминула 2012. године од рака плућа. У свом обраћању на церемонији, Бруце Судано истакао је да је признање Дониној вештини као текстописца имало посебну важност, јер је често осећала да је тај део њеног стваралаштва недовољно признат. „Сигуран сам да би данас била веома срећна негде ‘тамо’ због овог признања“, додао је.
Пише С. Јокановић