На ово фантастично путовање, ексклузивно за читаоце „Илустроване Политике“, води нас Лидија Ђукић. Рођена у Куршумлији, Лидија већ четрнаест година Београд зове својим домом. Иако готово деценију успешно гради каријеру у свету хотелијерства, они који је познају најпре ће је описати као вечитог заљубљеника у путовања, планинске врхове, Балашевићеве стихове и Црвену звезду. Своје кофере и утиске Лидија редовно пакује у инспиративне приче, а њене авантуре можете пратити и на инстаграм профилу @kci_tatina. Спремите се, Мадеира вас чека…
Свако путовање има своју искру која га покрене. Шта је био ваш повод за паковање кофера за Мадеиру?
– Од магловитих шума Фанара до вулканских базена Порто Мониза, Мадеира је место које ме је први пут натерало да пожелим да се у њега вратим, пре него што сам са њега и отишла. Листајући друштвене мреже, које су данас својеврсни приручник младима о томе где отпутовати, наишла сам на снимак девојке која стоји на највишем врху Мадеире, Пико Руиву. Под њеним ногама облаци су пролазили као лађице, док ју је окруживало ситно пољско цвеће. Исход се од тог тренутка сам написао.
Пре него што сте уопште крочили на тло Мадеире, морали сте да прођете кроз чувено слетање на тамошњи аеродром, који прати глас једног од најопаснијих на свету. Како је изгледао тај сусрет са острвом из ваздуха?
– Ризиковаћу да звучим клише, али слетање на Мадеиру никада нећу заборавити. Када сам почела да истражујем острво, шта год да сам претражила, понављала се иста реченица: „најопаснији аеродром на свету“. То ипак морам одмах да демантујем како бих могла да наставим ову причу. Истина је да је писта кратка и да су ветрови изузетно јаки због положаја острва усред Атлантика, али сва слетања изводе посебно обучени пилоти, тако да је све протекло у најбољем реду. Слетели смо из правца Лисабона и тај први поглед, спој вулканског камена, палми и ситног љубичастог цвећа, био је доказ да је природа способна да споји наизглед неспојиво.
На који начин сте истраживали острво?
– Боравак је био изузетно динамичан. Како сам активан планинар и на Мадеиру сам отишла са својим саборцима по врховима, фокус нам је био да освојимо што више стаза и острво сагледамо из свих углова. Ако мене питате, имали смо савршену комбинацију: преко дана планинарење, предвече купање у океану, а увече коктел послужен у ананасу.
Како изгледа архитектура и размештај насеља када се посматрају са висине?
– Посебност Мадеире је у томе што су готово сва насеља смештена у котлини. Ту се налазе градићи и главни град Фуншал, окружени планинама, па док ходате планинским врховима имате осећај као да стојите на ивици огромног лонца у којем нешто непрестано крчка.
Познато је да Мадеиру прати епитет вечитог пролећа, али каква је заправо клима из угла једног планинара?
– Клима на острву је прича за себе. У кофер морате спаковати апсолутно све, јер у једном тренутку носите кабаницу док лије киша, а већ сто метара даље сунце пржи толико да се пресвлачите у кратке рукаве. С обзиром на то да је боравак био изузетно шаренолик и проткан са милион планова шта видети, неке од обилазака ћу вам представити као свој дневник, онако како сам бележеила у телефону утиске тих дана.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању