Када је група новинара и представника медија кренула да посети 19 километар удаљену Стопића пећину, од врсног водича, Невене Чепић, чули смо најпре причу о томе како је Златибор добио данашње име. Јер, до 19. века, читав овај крај се звао Рујно, по распрострањеној биљци руј, која је данас још остала само у називу појединих ресторана или других објеката.
„Једна легенда каже да је Златибор добио име по боји сувата, тако се зову ове простране ливаде које врло рано пожуте и делују као златне“, прича нам Невена, па наставља. „Друга прича повезује топоним места са подврстом белог бора који има иглице златножуте боје и који је много осетљивији од обичног белог или црног бора, па су оригинални примерци овог дрвета углавном изумрли. Срећом, људи су их накалемили на обичан бор и тако их сачували, мада су и ова стабла доста осетљива. Трећа верзија о настанку имена, уједно је и прича из прошлости овог краја и подсећа на тежак живот Златибораца, који су били практично одсечени од света. Комуникације су биле лоше, а домаћини су се углавном бавили сточарством, јер услови нису били повољни за земљорадњу, воћарство, повртарство. Али, имали су борове и од њих производили луч и катран, што је у то време била врло тражена роба у читавом региону, па и даље, у Европи. Златиборци су носили своју робу у Дубровник, који је био велико тржиште, па чак и у Беч. Путовали су у караванима, на магарцима, звали су се кириџије (њима је посвећена и фигура у центру Златибора на Краљевом тргу). Продаја луча и катрана, била је за већину главни извор прихода, од тога су издржавали породице, па су зато борове од којих су се издржавали сматрали златним“.
Возећи се ка Степића пећини, пролазимо кроз бајковито село Рожанство, у којем је огледно домаћинство породице Меловић који су међу првима, уз подршку ТО Златибор, развили сеоски туризам. Ето идеје! Коме смета гужва и урбанизација Златибора може да потражи мир и тишину у једном од данас бројних етно-домаћинстава, која нуде угодан смештај, домаћу храну, уживање у свим сеоским чарима.
Ближимо се Стопића пећини и сазнајемо од Невене да је то најпосећенија пећина у Србији, са око сто хиљада посета годишње. Није ни чудо, уверићемо се ускоро и сами, врло је специфична и фасцинантна са својим бигреним кадама, каквих нема нигде у региону (сличне су Памукалама у Турској, али ове су напољу а не у пећини) и са прелепим подземним водопадом. Од 2009. пећина је отворена за туристе (када је уређен и прилаз и плато испред улаза), али не у целини, стално се оспособљавају и отварају нове просторије. Цео пећински систем дуг је 1.691 метар! Пећину је још почетком прошлог столећа изучавао чувени Јован Цвијић, а због својих природних карактеристика, очувања морфолошких и хидролошких обележја, као и ендемских врста флоре, и узимајући у обзир комплетно природно окружење, Стопића пећина је од 2005. стављена под заштиту државе као природно добро од изузетног значаја.
Спуштајући се стрмом каменом стазом ка овој пећини, окруженој невероватном дивљом природом, слушајући све време хук реке Пришетвице, која брза и бистра протиче одмах поред улаза у пећину – јасно нам је и зашто је ово место постало један од заштићених споменика природе. Улаз у пећину је импозантне висине (18 метара) и ширине (30-40 метара), као и све што после следи уз пратњу водича, који нас упућује у све особености спелеоморфолошких целина: Светла дворана, Тамна дворана, Сала са кадама, Канал са кадама, који су уређени за туристе, као и Речни канал који још није отворен за посетиоце. Немамо простора да наводимо све податке које нам је водич рекао, слике које објављујемо довољно говоре о фасцинантној лепоти и тајновитости овог златиборског природног бисера, какав се ретко где може наћи.
Пише Сања Лазаревић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању