Саговорница „Илустроване“ је Марија Нинковић (29), маркетинг менаџер, која нас води на узбудљиво путовање кроз Анголу и њене природне лепоте. Због свог посла, Марија истражује разноврсне теме, од проучавања селидби у Америци и кампања за дизајнере ентеријера, до стања физиотерапије у Србији. Анголу је упознала како кроз личне, тако и кроз професионалне авантуре, а овом приликом није могла да одоли искушењу да подели са нашим читаоцима своју причу о земљи која ју је дубоко фасцинирала.
Ангола је необична дестинација, па како сте дошли на идеју да је посетите и који је био први утисак?
– Има нешто неизрециво у земљи највећих контраста. У питању је нешто што се тешко дочарава речима – једноставност живљења тог народа. Било је то велико откриће за мене. Нисам планирала путовање у Анголу. Када ми је супруг рекао да га поново чека тромесечни пословни пут у земљу у коју је он до тада ишао много пута, нисам ни слутила да ћу бити сапутник. Његова пословна путовања углавном су нам падала тешко због раздвајања, и зато је одлучио да ме изненади авионском картом! Успело му је. У децембру 2020. полетела сам најпре за Франкфурт, а затим и у Луанду, главни град Анголе. Први утисак десио се још док смо слетали на писту аеродрома. Оно што сам прво угледала – јесу океан и фавеле! Прокоментарисала сам како су шаренолике и моћне из птичје перспективе. Како смо се приближавали тлу, схватила сам да су густо збијене и трошне, те да је очигледно тешко живети у њима. И ето првог од многих контраста у овој земљи!
Какав је свакодневни живот народа, какав сте утисак стекли о локалном становништву, њиховој дружељубивости?
– Према попису из 2024. године, Луанда има 9.651.000 становника, али ако питате Анголце – бројка је знатно већа јер их има чак 13 милиона! Цела држава броји око 37 милиона становника, и толика концентрација у престоници, чини ми се, може бити последица грађанског рата након којег је Луанда постала место где се сви такмиче за прилику. То је на неки начин епицентар у којем већина тражи прилику за посао, бољи живот, образовање и здравствене услуге. Брзо се може закључити да тамо средњи слој готово и не постоји, па је чест призор да су пуне улице просјака, и то исте оне улице којима пролазе најскупљи аутомобили које сам у животу видела. Ипак, и једна и друга страна имају нешто заједничко – осмех, онај најискренији. Можете да замислите гужве радним данима са толиким бројем становника? Ако сте замислили, вероватно вам је први импулс – нервоза? Међутим, не, није. Никада их нећете видети љуте и нервозне у саобраћају. Баш тако је и у свим осталим сегментима живота. Имала сам прилику да обиђем много насеља у Луанди. За неке провинције смо добили упозорења да их избегавамо јер су опасне и да можемо бити оџепарени. Нисмо послушали те савете, а нисмо били ни оџепарени. Чини се да је срдачност и гостопримство уткано у овај народ, ма из каквог друштвеног слоја долазили.
Пише Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању