Потребно је само видети упростору неку од Маријинихташни, јастуке, много табуреа,направљених од старих чупавих серџада у јаким бојама,фине ћилиме, опипати их – и моментално ћете осетити огромну љубав прематој непролазној лепоти која лежи усваком традиционалном ћилиму.– Све је почело тако што сам пожелела да опремим своју кућу у СремскојКаменици – каже Марија. – Прво сампожелела да поседујем један класичанпиротски ћилим, а онда сам кренулаи у потрагу за неким необичнијим ћилимским шарама мирнијих боја. И доданас та пасија и огромна љубав траје,тако да у својој колекцији имам стотинак ћилима. Мислим да сви чезнемоза враћањем традиције у своје животе,али сам схватила да се, и поред тогашто се одушевљавамо лепотом и оригиналношћу старих ћилима, тешко одлучујемо да их ставимо у својпростор,на под. Лакше бирамо јастуке, мождаи зато што су доступнији.У том свом великом заносу иренесанси која је подразумевалачињеницу да ћилимима жели да да иупотребну вредност, Марија је отишла на курс шивења. Схватила је да једовољно имати стару шиваћу машинукоју „нећете жалити“ и велику љубав дасавладате тајне овог заната,јер није лакорадити са вуненим ћилимима који се лакопарају и имају доста прашине у себи. Затоје веома брзо нашла мајсторе свог заната,старе кројаче који су њене идеје почели дапретварају у конкретне предмете лепоте.Направила је прво јастуке за себе, акада је околина почела да реагује саодушевљењем, написала је писма различитим концептродавницама у Београду, и понудила им своју „лепоту“. Сви суреаговали са неизмерном радошћу.– Постала сам пасионирани посетилацбувљака, нарочито „Најлона“ у НовомСаду – прича Марија, која је иначе поструци биохемичар и бави се продајомпрофесионалне опреме за козметичкесалоне и козметике. – Али, нереткообилазим и стара домаћинства поСрбији и Војводини где проналазим невероватне примерке ћилима.Ћилими данас углавном имају емотивну вредност, неретко стоје у разним„девојачким спремама’’ заборављени,или по неким ормарима, а ја их овакооживљавам и сваки од њих је посебна инспирација за мене. Клач ташницекоје су девојке носиле овог пролећа илета биле су посебно запажене, и садаима све више мојих клијенткиња којепрепознају ову традиционалну естетику и желе да је носе са собом свакогдана и уживају у њој.Креативни ум тражи слободу, такода је Марији, оног тренутка када сенашла на једној животној прекретници због које је пожелела свој животда промени и да у њега унесе истинску радост живљења, све кренуло дасе „дешава“ а инспирација је самонадолазила.– У прво време сам желела дачитам књиге о ћилимима, и обишласам све библиотеке и књижаре у Новом Саду, али нисам нашла ни једнукњигу на ову тему. На крају сам, сасвим случајно, ушла у Народни музеју Новом Саду јер ме је сећање онекадашњој поставци ћилима одвелона ту адресу. Тада сам се упознала саДушанком Марковић, кустоскињомовог Музеја, која се бави искључивопоставком ћилима и која много знао томе. Она ми је поклонила десетаккњига о ћилимима. Мојој срећи нијебило краја. Моја фирма „Бохомонд’’као да је добила крила у последњевреме, јер сам у производњу јастука укључила и стара српска платна,предива, лан, памук, почела сам даправим сукње од танких ћилима попоруџбини, а недавно сам направила и један сасвим посебан капут.Ипак, ентеријер и ћилим у просторусу моја пасија, па тако његовом префињеном дизајну желим да додам ифункционалност.
Наставак прочитајте у броју 3121.