Још негде на почетку путовања док смо неке техничке, а битне ствари, договарале и решавале у ходу, рекла сам Еви да не бих желела да путујемо 19. децембра, на Светог Николу, јер је он заштитник морепловаца и путника а ни 31. децембра због великих гужви на путевима и очекиваног умора који ће нас стићи. Она је то прихватила. За Светог Николу смо се баш башкариле у Монтеверде где је све било изузетно добро, а имале смо времена и да мало предахнемо.
Идући даље наилазиле смо на све захтевније излете. Морале смо раније устајати, око пет сати ујутро,а враћале смо се између девет и десет увече. Како смо се приближавале југу где је било топлије и са много више влаге стизао нас је умор, а и нервоза. Ева се није слагала да Нову годину, 2022. дочекамо у граду Давид што је први већи град после границе и да ту проведемо пар дана, јер седмог дана смо имале авион из Панама Ситија за Картахену у Колумбији. Ја сам се, опет, опирала њеном плану да свих шест дана проведемо у Панама Ситију иако сам врло брзо схватила да је у праву и да Панама Сити, а и ми заслужујемо то. Схватиле смо да можда нећемо ни стићи да видимо све оно сто треба да се види, а и да нама треба предах пред напорну Колумбију, где су температуре биле врло високе, наравно у делу земље који је нас занимао.
Онда сам ја попустила и почео је апсолутно фантастичан улазак у Нову годину.
Први пут смо ушле у климатизован и полупразан беспрекорно чист аутобус. Предвиђено време путовања 10 до 12 сати у зависности од гужви на путу, а посебно на уласку у град. Лошија могућност је да стигнемо око 9 увече. Шофер је био живо заинтересован да дочека Нову годину са породицом, што нам је брзо постало јасно по његовим честим телефонским позивима. На његову констатацију да ће бити само две паузе по десет минута јер све што нам треба имамо у аутобусу – ми смо у глас рекли ‘Кларо’, што значи јасно.
И како је срећа на страни одважних, ми смо били у Панама Ситију око пола осам. На таксију нисмо хтеле да штедимо 31. децембра. Пристале смо на прву понуду без таксиметра. Али, увек има неко али. Када смо отишле до смештаја није нам се допао, али реално и нисмо имале неки избор јер је све плануло много, много раније. Успеле смо да се договоримо око отказивања јер смештај дефинитивно није био онакав како је представљен. Могућности да нађемо нешто што би било примерено уласку у Нову годину биле су скромне. Али, десило се чудо и ми смо извукле Бинго. У породичном хотелу од десетак соба и купатила, са великим сеновитим и тихим двориштем у ексклузивном делу града, ми смо грешком „Букинга“ изнајмиле собу са купатилом за шест ноћи, па и за Нову годину по солидној цени. Када су нас већ расположени домаћини угледали, испред – за њих затвореног хотела на седам дана – није им остало ништа друго већ да нам кажу да имамо двадесет минута да се истуширамо и обучемо, а да нас они чекају у дворишту па да заједно кренемо са новогодишњом вечером. Дефинитивно једна од најлепших Нових година икада. Са разилажењем смо почели у свитање.
Текст и слике Стела Зарић Вујичић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању