Брзо сам се вратила у реалност и почела да размишљам о преко 20 км дугој колони камиона који су чекали са стране Мозамбика. Помислих да тако мора бити и са наше стране. Изашла сам напоље да осмотрим ситуацију, али у мору камиона који су, вероватно већ били у процедури, ништа се није видело, а о таксију да и не говорим. Како је било рано поподне кренула сам између камиона да проверим да ли се назире крај гужви, али сам брзо одустала схвативши да само губим време. Вратих се и седох на једну клупу где сам на телефону почела да гледам мапе овог подручја које сам раније сачувала. Ни сама не знам ста сам очекивала да ћу открити, а поготово да ћу наћи решење за своју ситуацију. Нисам ни приметила да је на исту клупу села и дама која је поделила интернет са мном. Упитала ме је која је моја дестинација. Рекох јој – Викторијини водопади. На то је констатовала да ми Мутаре није решење за даљи трансфер јер је он на супротној страни и да је питање где би ме путеви одатле одвели, односно колико би се одужило моје путовање уколико преспавам тамо. Затим ми рече како чека да њен шофер заврши формалности око аутомобила, да би наставили пут за Хараре. Предложила ми је да кренем са њима, наравно гратис, јер у Харареу има много могућности и велики избор превозника за Викторијине водопаде, а да успут у ауту могу да пронађем смештај преко Букинга, а она ће ме посаветовати који део града је безбедан и не превише удаљен од аутобуске станице. Тако смо за десетак минута нас троје кренули за Хараре који је био удаљен преко 300 км од границе. Успут смо мало попричале. Она је била у посети супругу који ради у Мозамбику, а ја сам јој одговарала на нека питања о мом начину путовања.
Потом остасмо саме у својим мислила до првог лаунџа старог преко 130 година, чуда архитектуре и природних лепота. Како је то место на пола пута до Харареа, ту увек праве паузу, да се одморе и купе традиционалне колаче. Понудих да купим колаче и кафу за нас троје, а она ми одговори како ће она то урадити јер се боље сналази са избором. После паузе смо потражиле смештај за мене и она их је позвала да им каже како им око 20.30 часова доводи гошћу. Тако је и било. Интересантан детаљ је био у Харареу, на једној бензинској пумпи или гаражи. Стали смо да видимо локацију мог смештаја јер смо га очигледно обишли, а неколико запослених тамо срдачно је дочекаше с осмехом, она отвори прозор и одговори им – по јагуара ћу доћи сутра.
До самог краја нисам знала ко је била моја добра вила, обзиром да ми је рекла само свој надимак. По доласку у смештај захвалила сам им се и они су отишли.
Игром случаја, рецепционерка је погледала у телефон да провери госпођин позив и ја угледах број телефона. Замолила сам да га снимим, и док се рецепционерка није ни снашла, ја сам то без одобрења и урадила. Сутрадан сам послала поруку захвалности рекавши да тај број нећу злоупотребљавати. Одговорила ми је само смајлијем. Мој лаунџ је био комплекс од 4-5 великих приземних кућа са много зеленила и цвећа и разних афричких фигура и мноштвом англосаксонских детаља. Чини ми се да се ујутру нисам могла контролисати фотографишући оне најзанимљивије. На једној од зграда изузетно крупним словима писало је – Отпутуј довољно далеко да би срео себе». Помислих, па стварно сам се срела са собом у Африци.
Тест и фотографије Стела Зарић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању