Освајале је и губиле највеће империје
ДНЕВНИК СВЕТСКЕ ПУТНИЦЕ: МАЛТА

На Малту je требалo да путујем са кумом и њеном ћерком. Авио карте смо купиле исте вечери и све време смo се радовале том заједничком путу. Сваки дотадашњи заједницки пут је пролазио у добром расположењу и глатко. Смишљале смо шта све треба да обиђемо, али и да се сваки дан добро искупамо. У то време важиле су потврде о примљене две вакцине. Интересантно је било то да приликом испуњавања тражених потврда и формулара нисмо имале проблема и да смо по свему могле безбрижно кренути на пут.

Без обзира на све могућности да се до потребних информација дође онлајн, инстикт ми је говорио да треба да одем на аеродром и од наших аеродромских службеника и превозника добијем неопходне информације око укрцавања у авион за Малту. Наравно, све наде су се брзо распршиле. Малта, као и друге земље Европске уније у то време није прихватала путнике вакцинисане кинеским вакцинма.

И тако сам кренула на пут сама. Авион је био крцат путницима из Србије. Тада сам се уверила да на Малти ради много наших земљака, а посебно земљакиња.

Брзо смо стигли у Валету. Потпуно растерећена од свих брига око превоза и смештаја, јер сам то све завршила онлајн, и с обзиром да смо стизали око поднева, што је идеално време за први дан, пропуштала сам путнике који су журили.

Онако опуштена, готово одсутна, стигла сам на ред. Остало нас је само десетак, за пасошку контролу. Прво обраћање, и то онако оштро, било је да покажем повратну авио карту за Београд. По слободној процени, јер нисам ставила наочари за вид, показала сам карту за коју сам мислила да тражена. Службеница је готово вриснула да то није  карта коју жели да види. И даље још неудубљена у ситуацију, показала сам другу карту – опет погрешну. Службеница је само рекла да изађем из реда и да ћу бити депортована истим авионом за Београд. У моменту сам се избезумила јер ми се то није десило никада за око педесет година колико путујем. Одмах сам извадила наочари за вид и махнто тражила карту у телефону. Наравно и тада је „радио Марфи“. Није било карте. Пришла сам другим аеродромским службеницима, који су можда и чекали на мене, и замолила за помоћ око вај-фаја који се тешко успостављао.

Позвала сам кумове, који су се, на срећу, одмах јавили, да ми пошаљу копију моје повратне карте. Све са десило за минут-два. Стигла је повтатна карта и ја сам одахнула. Службеници су се насмејали и пожелели ми добродошлицу. Научила сам нешто из доживљеног.

Већ у шатлу, на путу до резервисаног смештаја, одушевљено сам упијала слике и звуке Малте. Освојила ме је у првим сатима. Одмах сам схватила да ће ми време пролетети у обиласцима три острва.

Наиме, Малта је мали архипелаг који чине три насељена острва, Малта, Гозо и Комино. Број становника из године у годину расте, тако да је Малта најнасељенија чланица Европске уније, а и у самом је светском врху по томе. Службени језици су малтешки и енглески. У више векова дугој историји, Малту су освајале и губиле највеће империје тих времена, па су тако најмонументалнији историјски, грађевински и културолошки остаци арапске, романске и енглеске културе. Све тврђаве и катедрале вековима грађене и разаране, па поново обнављене, сада блистају пуним сјајем и готово да неме места које је запуштено. Све то је употпуњено неодољивим утиском британског реда и поретка. Некако је све фино и пристојно.

У Ла Валети, главном граду и административном центру, налази се највише културних и историјских споменика. Ту је Палата Великог Мајстора, барокна Катедрала светог Јована, коју красе два дела великог сликара барока, Каравађа: „Свети Јероним“ и „Усековање главе светог Јована“. У Ла Валети је и једно од најстаријих позоришта у Европи, позориште Маноел.

Не могу, а да не наведем да је само обилажење уских улица каменим степеницама горе-доле, лево-десно само по себи доживљај од којег застаје дах. Историја и култура је на сваком кораку и ако само мало одлутате мислима или погледом, већ сте нешто пропустили. Да ли је то нека барокна грађевина, изузетна фасада, катедрала, црквица или једноставно живописно офарбана врата или прозор, више није битно јер је пропуштено. Такође, не могу рећи да ли је све то лепше ујутро када се град тек буди и сунце рађа, или када све пулсира од туриста, тура, бродића, водича, хране и мириса Медитерана. Или је то ужитак једноставног опуштеног седења у неком ресторану или кафићу код Тритон фонтане и прича без краја са новостеченим пријатељима.

 

 

Текст и слике Стела Зарић Вујичић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању