Ева је купила авио карту за Сан Хосе месец дана пре мене. Карта је била повољна, али је лет са преседањем у Орланду трајао 13 сати. Ја сам успела по сличној цени да купим карту, али да путујем дан раније. Лет са преседањем у Чикагу је трајао 12 сати. Ово наводим јер директан лет траје знатно краће, али су карте вишеструко скупље, што је чињеница која се никада не занемарује.
Иначе, ти дуги летови и дужа путовања ми не представљају неки проблем. Моји пријатељи који су путовали са мном кажу да када уђем у превозно средство постајем друга особа. Мислим да има истине у томе.
Елем, лет преко Чикага ми је освежио сећања на тај диван град у коме сам била три пута. Први пут када сам била студенткиња.
Крцат авион је слетео у Сан Хосе око поноћи. То је време које скоро увек избегавам. Прво и најважније због безбедности. Друго, то углавном значи изгубљен сутрашњи дан. Али изузеци су неминовни. Када сам видела каква је гужва на аеродрому помислила сам какво ли је ујутро, ако је овако у поноћ
Наравно таксисти возе углавном без укључивања таксиметра. У почетку сам била обазрива и мало избирљива, али сам убрзо схватила да ме то неће одвести 5 километара даље. И села сам у први слободан такси за цену од 25 долара. Када смо кретали таксиста ме је питао да ли може са нама још један господин који иде у истом правцу. На мој избезумљен поглед само је дао гас. За мање од десет минута, по мрклом мраку, била сам на одредишту. Следила сам инструкције за улазак у смештај и пронашла собу. Пошто сам обавила најнужнију дезинфекцију и купање стропоштала сам се у кревет.
Ева и ја смо одлучиле да првих пар дана проведемо у Алахуели, другом по величини граду у Костарики. Тај заиста крајње безличан град има идеалан географски положај за путнике који искључиво путују по земљи. Та чињеница је невероватно битна. Наиме, Костарика на велико чуђење путника има изненађујуће лошу саобраћајну инфраструктуру.
Овде мислим на путнике као што смо ми. Људе који често мењају локације јер искључиво путују због историје и географије, природних лепота, националних паркова, вулкана, језера или планинских венаца и прелепих плажа. Наравно, велики број путника се бави и разним спортским активностима и екстремним спортовима.
Мој задатак први дан је био да организујем наш први излет до вулкана Поас, већ за сутрадан рано ујутро.
Ева је стигла на време. Имала је времена да одспава. Већ у пет ујуто смо кренуле. Прво локалним аутобусом, па таксијем. Око седам сати смо биле на улазу у национални парк. Нас десетак са водичем смо имали среће да видимо вулкан у чијем је средишту језеро тиркизне боје у пуном сјају. Читале смо раније да је то углавном најбоље време за обилазак вулкана јер већ после девет сати видљивост је смањена и најчешће облаци и магла онемогућавају сагледавање све те лепоте. Овај вулкан је и даље активан. Прве ерупције су се десиле 1828 године, а последње 1994. Поас вулкан и национални парк су једно од најпосећенијих места у Костарики.
Овај први излет је почео прилично трауматично што се транспорта тиче. Ипак то је била добра назнака да неће све ићи ни глатко, ни по досадашњој динамици, а посебно не по износима које треба платити за трансфере. Костарика има врло осредњу путну мрежу и возни парк. Изузетак је Панамерички аутопут који се протеже од Аљаске и Канаде до Чилеа, Аргентине и Бразила у дужини од скоро 48.000 километара. Он је грађен по високим стандардима, а и комфор у аутобусима је на вишем нивоу. Ипак, возачи ни у тим аутобусима не укључују клима уређаје јер природно струјење ваздуха је по њима довољно добро, здраво, а и штеди енергију и штити човекову околину.
Текст и фотографије Стела Зарић Вујичић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању