КОРОНА – ПОГЛЕД ИЗНУТРА
До пакла и назад

Иако нисам присталица теорија завере нити антиваксер, нисам се вакцинисао. Мислио сам „Сваки дан се појављују неке нове информације о ефикасности вакцина и о нуспојавама, нека они то ипак мало боље испитају и унапреде, па ћу се онда и ја вакцинисати“, а успут сам имао и огромно поверење у свој имунитет („Нисам био код доктора 15 година, ако и добијем корону, биће то сигурно лакши облик који ћу прележати малтене на ногама“).

Тако је дошла и недеља, 22. август, када су се појавили први симптоми – малаксалост и вртоглавица, а касније и температура. У среду, 25. августа, одлазим у Ковид амбуланту ДЗ Нови Београд, где ми је урађен брзи антигенски тест на корона вирус који је био позитиван. Рентгенски снимак показује почетак обостране упале плућа. Шаљу ме на Инфективну клинику, да тамо процене да ли сам за кућно лечење или за хоспитализацију.

На Инфективној клиници је већ тада, када је број заражених био три пута мањи него сада, била огромна гужва. Након тачно пет сати чекања сам завршио преглед, докторка закључује да сам за кућно лечење, преписује ми лек „фавипиравир“, намењен управо за лечење упале плућа, и заказује ми контролу за пет дана. Дисциплиновано сам узимао терапију, али температура је из дана у дан бивала све виша, и након пет дана одлазим на контролу. Овог пута сам чекао укупно три сата, испоставило се да се ситуација са плућима погоршала, докторка преписује да одмах будем прикључен на кисеоник и каже ми да морам да будем хоспитализован у Ковид болници у Батајници. Након неког времена, стиже санитетско возило и превози ме до Батајнице.

У болници сам најпре смештен на одељење полуинтензивне неге (ПИН), све време сам био прикључен на кисеоник, и почео сам да примам терапију кроз инфузију. Међутим, како је време пролазило, бивало ми је све теже да устајем, одлазак до тоалета ми је представљао све већи напор, јер бих се толико задисао да сам једва чекао да вратим маску са кисеоником на лице. У среду, 1. септембра, сам једва успео да се вратим до свог кревета и почео сам да се жалим: „Људи, не могу да дишем“. Тада су доктори одреаговали и дали ми другу маску за кисеоник, која се користи за озбиљније случајеве јер има много већи капацитет, а одмах затим доносе одлуку и да ме пребаце на одељење интензивне неге.

Тамо ме је затекао потпуно другачији свет – соба са девет кревета (у ПИН-у их је било 15), већина болесника је интубирана и седирана, сви су прикључени на апарате који им прате битне функције (сатурација, пулс, притисак…). У питању су углавном старији људи, са разним пропратним болестима. Медицинско особље ради без престанка, посвећују максималну пажњу сваком од болесника.

 

Пише Жарко Радованов

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању