Да ли сте некад били на некој пустој стази? На некој стрмој стази? На стази која почиње као пут, па онда личи на шумску стазу, па је онда све ливада, а на крају уски, уски путељак по врху стеновитог гребена? Ако сте некада били на таквој стази, онда се присетите како она изгледа. Јер таква стаза је била ова наша. Отприлике. Стаза до врха Љуботен на Шар-планини.
Љуботен се издиже на крајњем, северозападном делу Шар-планине као њен завршетак. И није највиши врх на Шар-планини, али јесте најупадљивији. Због свог пирамидалног облика. Зато га пореде и са Ртњем. Постоје различите стазе којима се може доћи до овог врха на 2498 метара надморске висине. Наша стаза почињала је у Старом Селу, у Северној Македонији. Дотле смо дошли из правца Тетова.
Врх Љуботен се лепо види из великих градова, из Скопља, Приштине, Тетова, Урошевца. У зимским условима, како кажу, успон на Љуботен представља озбиљан високогорски изазов. А ми? Ми смо кренули једног лепог, сунчаног летњег дана, да би све било лакше и лепше.
На пирамиду Љуботена требало би да се изађе за око шест сати. Уколико рачунамо да је старт у Старом Селу. Ако за почетну тачку узмемо планинарски дом „Љуботен“, онда је до врха потребно највише три сата. То су прорачуни. Јер, искрено, нама је требало много више. Како год, вредело је. Јер се са Љуботена види цео масив Шар-планине, види се планина Кораб, види се Косово поље, Скопље, виде се и планине на југу Србије.
Пре самог врха, траса води узаним „ножем“. И ту настаје проблем, кад су зимски услови. Сад је лепо. Додуше, магловито и са још нешто снега који нас дочекује на врху. Али, тај „нож“ некима и сад прави проблем. Па и нама. Амбис са једне, амбис са друге стране. Успећемо? Нећемо? Хоћемо? Појављује се Угљеша из Планинарског друштва „Преслап“ из Ниша. Са саветима и подршком. Угљешааа, хвала бескрајно! Успели смо! Или нисмо? Јер лепо је бити на врху. И гледати као на длану пространу Полошку котлину с једне стране, цело Подримље, Дечане, Пећ, Ђаковицу, Приштину, Гњилане, с друге. Али треба исту стазу прећи и назад. И то представља поприличан напор. Јер силазак низ стрму стазу и константно „кочење“ такође је напорно. То схватамо како се стаза ближи крају. Ти последњи километри постају све дужи и дужи. Али, овога пута, ту су пријатељи на стази. Планинари из Планинарског друштва „Бистра“ из Скопља. Наилазимо на њих у тренутку где се стаза рачва и добијамо савет како „скратити пут“ пречицом. И добијамо моралну подршку. Кажу: Човек може да успе у свему. Ако хоће. Јер он сам поставља своје границе. Кажу нам то на македонском и баш некако лепо звучи. Као и кад уместо врх кажу врв. Врв Љуботен.
Стаза је помало чудновата. Мислим, ми смо је тако доживели. Чудно је, рецимо то, што нисмо могли да сазнамо колико је уопште дугачка. Водичи из Планинарског дрштва „Преслап“ из Ниша, са којима смо кренули, рекли су нам да је дуга двадесетак километара. Пријатељи са стазе, македонски планинари, поменули су 26. Професор историје, извесни Воја, који се последњи спустио са врха, на својој апликацији измерио је 21 километар. Стигао је последњи. Помислили смо да је већ отишао у историју. Војо, Војо…
Стаза је чудновата и због шаренила боја. Ваљда је и Шар-планина због тога цела чудновата. Фотографишемо цвеће јарко плаве, јарко жуте, јарко розе боје. Због тог шаренила је планина и добила име. Шар-планина. Или колоквијално Шара. Мада је позната и под другим називима – Скардус, Царска планина и Монте Аргентаро који датирају из периода средњег века.
На овој нашој стази, чудно је то, што постоје тренуци када сте сами. Небо, планина и ви. Сами. И тишина. И онда, однекуд, стихови песме Аце Шопова.
Во тишина
Ако носиш нешто неизречено,
нешто што те притиска и пече,
закопај го во длабока тишина,
тишината сама ќе го рече.
Да ли смо на ову стазу, овај врх пошли да кажемо нешто што нас тишти, мучи. Да одамо тајну? Шапнемо жељу? Зна ли планина одоговоре? Испуњава ли жеље? Ми смо шапнули. Псссст… И сад чекамо. Неке одговоре. И неке нове стазе.
Текст Весна Тодоров
Фотографије Милкица Јевтић Рајковић и Весна Тодоров