АУТОБИОГРАФИЈА ОРХАНА ПАМУКА
Добар дан, туго

Неки писци су, једноставно, симболи градова у којима пишу и стварају – Оноре де Балзак је синоним за Париз, Чарлс Дикенс за Лондон, Нагиб Махфуз за Каиро, Пол Остер за Њујорк, а Орхан Памук за Истанбул.

Памук је читав живот провео у граду у којем је рођен 1952. Одрастао  је у секуларној породици малобројне истанбулске елите оног доба, деда му је био богати трговац, а отац и стриц неуспешни наследници који су лошим пословима углавном проћердали породично богатство. Орхан је имао осам година када је током летњег распуста на кратко посетио Женеву правећи оцу друштво на службеном путу.

После тога, до своје тридесете године, није мрднуо из града на Босфору. Њему је посветио и књигу „Истанбул: успомене и град“ (2003). У свету је недавно изашло дорађено издање, са новим предговором и на већем броју страна. Пре двадесетак година је признао да му родни град увек изазива осећање меланхолије и носталгије, односно хузун, што би Турци рекли.

„Сто две године пре него што сам се родио, Гистав Флобер је дошао у Истанбул и, под утиском метежа и градске разноликости, написао у једном писму како верује да ће Цариград за 100 година постати престоница света. Када се Османско царство срушило и нестало, то се пророчанство остварило, али на супротан начин. Када сам се ја родио, Истанбул је преживљавао дане највеће немоћи, оскудице, маргиналности и изолованости у својој две хиљаде година дугој историји. Осећање краха Османске империје, беда и туга коју су стварале руине што су преплавиле град, били су током читавог мог живота оно што је одређивало Истанбул“, записао је Орхан 2003. у својој књизи. „Живот ми је, као и свим Истанбулцима, прошао у борби са том тугом или, на крају, с њеним прихватањем“.

Данас му смета када критичари и новинари и даље потенцирају та осећања, иако  је у међувремену написао много књига на различите теме и постао добитник Нобелове награде. Писао је о свом животу који је био сведок потпуног нестајања старог, спорог империјалног града и његовог претварања у хипермодерну метрополу која се вратоломном брзином креће напред. Упркос томе, Памук и даље више воли зиму него лето у Истанбулу. Меланхолија је остала: „Волим сумраке у доба када јесен прелази у зиму, када огољене крошње дрвећа дрхте на североисточном ветру, а људи у карираним капутима или јакнама журе кући полумрачним улицама“.

Аутобиографска књига обогаћена је предивним фотографијама из прошлости овог града – њих је 206 у првом издању, а у новом их има чак 439! Памук се бави детињством и одрастањем једног усамљеника који је желео да постане уметник са четкицом и платном, али се случајно догодило да његов позив, уместо слика, постану речи. Књига обухвата период од Орхановог рођења и наредних 20 година, до почетка седамдесетих, када је био студент треће године архитектуре који је себе видео као сликара.

 

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању