ПЕСНИК ДР МИРОСЛАВ РАИЧЕВИЋ
Добитник награде „Печат Кнеза Лазара“

Награда „Печат кнеза Лазара“ додељује се од 2005. године за духовност у поезији. У претходној 2020. лауреат је др Мирослав Раичевић, песник из Београда и његова књига „Очевина“. Тим поводом са њим разговарамо за „Илустровану Политику“.

Како је настала „Очевина“?

– Поему „Очевина“ сам започео да пишем пре скоро двадесет година. Разлог за толики проток времена лежи у мојем поимању да очевина није само – реч. Очевина је поглед у прошлост, у садашњост, у будућност, однос према породици и отаџбини, она је искуствени проговор предака о односу човека према човеку, односу појединца према друштву, друштва према индивидуи, и наравно однос људског бића према Створитељу. Овај проговор је сложен и захтева велику преданост и искрену одговорност према свакој изговореној речи и то због тога што се ради о сажетим метафоричким порукама, о вредностима, о животу, падовима, устајањима, слободи, љубави, патњи, тузи и напослетку о самој природи човековој.

Дошло је, изгледа, време у којем је лако прекорети родитеља – и оца и мајку, због разних, често јадних, несувислих разлога, уз потцењивање њихове борбе и жртве за породицу и децу…

– Некад је то био порок. Урушавају се вредности, постају замршени путеви у будућност нашег потомства. Није истина да нова генерација не проналази путеве своје, проналази их, али тешко и уз превисоку цену. Зато је поема „Очевина“ тешко и са муком сачињена због сложености сваког певања, односно због савета и путоказа за путеве у будућност, а са циљем да се, колико је могуће,олакшају тегобе које намеће живот, препознају искуствени науци као и вредности, захваљујући којима смо постојали, постојимо и постојаћемо.

Специфични конструкт поеме увезан је у 77 певања, свако је сажето и засебна целина. Зашто?

– Нисам желео да потомству оставим нешто што личи на заповести. Напротив! Желео сам да запишем просејане речи које су, по својој суштини „љути лек за љуте ране“, да на кључним раскрсницама животним назначим путоказе будућим генерацијама, као и на последице њихових (не)избора, а да се младост, ослобођена свега осим сопственог корена (шта је дрво без корена?), слободном вољом, опредељује за путеве којима ће корачати кроз живот.

 

Текст: Живомир Миленковић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању