„Себично је од нас да мислимо у стилу види шта се дешава, ово никада раније није било! Гледати следећу генерацију и мислити да раде погрешно јер не раде као ми, то је класична грешка“, каже аутор филма „Једна битка за другом“ који је узбуркао америчку јавност и освојио већину најважнијих награда у протеклој сезони
И да није за њега освојио своја прва три Оскара, филм „Једна битка за другом“ би свакако остао упамћен као један од најзначајнијих које је написао и режирао Пол Томас Андерсон. По многима, чак и његово највредније достигнуће. Додају – најбољи филм који се појавио у биоскопима прошле године. Свакако – Андерсонов највећи финансијски успех у три деценије дугој каријери, иако није ни помишљао да ради тога прави компромисе било које врсте. Даље, на овом филму редитељ је први пут сарађивао са Леонардом Дикапријем који је ту остварио једну од својих најснажнијих улога које смо до сада видели. Она му је донела још једну номинацију за Оскара.
Филм је добио и готово све најважније награде у САД које су претходиле Оскару – све у свему, била је то савршена комбинација занатске вештине, правог тренутка за ову причу и искреног ентузијазма публике да урони у њу. У савременој америчкој кинематографији, Пол Томас Андерсон је права реткост: филмски аутор који, иако је режирао свој први дугометражни филм пре готово тридесет година, чак и данас успева да пронађе новац за своје драме о људима, њиховим врлинама и слабостима. Тражио их је широм Америке, у различитим епохама, циљајући често на друштвене појаве које узнемирују његову домовину, од секти и завера до међурасних односа и побуне пролетеријата. Увек смештени у стварности, Андерсонови филмови се готово искључиво баве Америком и Американцима. А воле их и разумеју у читавом свету.
„Једна битка за другом“ почиње у хаосу. Сунце залази и радикална калифорнијска револуционарна група „Француска 75“ упада у имиграциони притворни центар дуж јужне границе са Мексиком, док бучна музика Џонија Гринвуда одјекује на максималној јачини. Упознајемо главне актере – стручњака за експлозиве Боба (Леонардо Дикаприо) и његову девојку, жестоку и импулсивну Перфидију (Тејана Тејлор). Перфидија говори Бобу да направи спектакл, а он то и чини уз ватромет и муницију.
Заглављен у ворду
Перфидија, у међувремену, проналази човека задуженог за камп, поспаног пуковника Стивена Џ. Локџоа (Шон Пен). „Устај“, наређује, уперивши пушку ка његовом међуножју. Он послуша. „Држи то горе“, виче она, док га тера да се самозадовољава. Узимајући му капу и пиштољ, изводи га из просторије. Са ерекцијом.
„Мислим да то изненади публику када се деси“, каже Андерсон (55) о Перфидијином суочавању са Стивеном. „То је добар осећај јер смо на тренутак изградили заиста интензивну атмосферу, неко пуцање по ивицама. Не знамо баш шта се дешава. А онда одједном, ниоткуда, налазимо се у потпуно апсурдној ситуацији. Мораш публици да ставиш до знања, надам се већ у првом чину, какви ће бити оквири игре. А то је био јасан сигнал да постављамо веома широке границе“.
Оквири овог филмског „игралишта“ такође укључују и дирљиву причу о оцу и ћерки. Када Перфидија принудно уђе у тајну везу са корумпираним пуковником, револуционари се разилазе, а Боб бежи са Перфидијиним и његовим дететом. Две деценије касније, поново срећемо Боба, сада разочараног и исцрпљеног човека који живи са ћерком Вилом (Чејс Инфинити) и параноично страхује да ће се прошлост – конкретно Локџо – једног дана појавити на његовим вратима, са аутоматском пушком.
То ће се и десити у тренутку када сазнајемо још једну горку истину: Вила није Бобово, већ Стивеново дете! Када сазна истину да јој је мајка била цинкарош, Чејс пада у очај. Истовремено, Стивен Локџо жели да постане припадник расистичке хришћанске секте и постаје му сметња чињеница да има дете са припадницом расе која није бела. Тада креће на дом Боба и Виле како би очистио своју прошлост. Преокрети и узбуђења нас држе до самог краја филма који има и спектакуларне акционе сцене, готово документарне снимке протеста, рација, јурњава преко кровова, надлетање хеликоптерима, пуцњаве…
„Једна битка за другом“ је Андерсонов најскупљи филм до сада: наводно је коштао око 150 милиона долара, отприлике као последњих пет његових остварења заједно! Радња је смештена у садашњост и ово је ауторов први филм у којем се појављују паметни телефони. Упркос томе, Пол Томас га је писао у „Мајкрософт ворд“ програму, као и своја ранија „субверзивна“ дела попут „Господара“, „Фантомске нити“ или „Биће крви“. То је занимљиво, јер се у Холивуду овај програм за писање сматра давно превазиђеним.
„Још сам заглављен у најгорем програму на свету“, каже уз осмех редитељ. „То је тврдоглавост. Нема никаквог смисла. То је зависност која је заиста нездрава“. Андерсон има нешто старинско у себи. Већина његових филмова су историјске драме снимљене на филмској траци. Објашњава да је коришћење „Мајкрософт ворда“ уместо „Фајнал драфта“ за њега представља оно што је некада било куцање на машини са листом папира. „Дубоко у себи волим да куцам имена ликова. Волим да притискам тастатуру.“ Да ли га та непрактичност тера да више размишља о дијалогу? „Управо тако. То су ти мали застоји које мораш да направиш и онда имаш прилику да размислиш о ономе што пишеш“!
Очинске бриге
Филм траје два сата и четрдесет минута, али пролети за трен. Такав је осећај, иако неки сматрају да је могао да буде пола сата краћи.
– Могу да се сетим како сам размишљао о прављењу кратког филма када сам почињао. И даље се тако осећам – прављење кратких филмова је најтежа ствар коју можете да урадите. Погледајте мене. Не могу да направим филм краћи од два сата и четрдест минута да ми живот зависи од тога. Сећам се да сам читао како је Стенли Кјубрик био опседнут Ридли Скотом и рекламама које је правио и том врстом сажетог приповедања. А сада видите неке од најоригиналнијих филмских записа урађених у десетак секунди. А ја сам у фазону: не могу ни да се покренем за тридесет минута. Волим добар увод у причу и то је оно у шта сам уложио свој живот, да покушам да снимам филмове на тај начин.
Рад на писању фима „Једна битка за другом“ могао би да се назове „један сценарио за другим“ – трајао је двадесет година. У једном тренутку ворд документ је имао 600 страна, али тврди да га је било лако скратити, јер „петсто страна су биле глупост“. Снимање му је било подједнако лако као и све друго што је радио:
– Рецимо филм „Магнолија“ са почетка каријере снимали смо отприлике сто дана и сада је било исто, само са паузом у средини снимања – каже редитељ. – Радио сам са истих петнаест сарадника са којима увек радим. Било да снимамо јурњаву аутомобилом или порођај у соби, увек је истих петнаест људи.
Андерсон је конструисао сценарио из три претходне филмске идеје: једна је била о ловцу на уцене, друга о младој активисткињи, а трећа покушај адаптације романа „Земља вина“ из 1990. године аутора Томаса Пинчона (сценарио је званично потписан као „инспирисан“ тим романом). Редитељ признаје да је лично повезан са причом филма мислећи на то што има четворо деце са својом супругом Мајом Рудолф: ћерке Перл (19), Лусил (15) и Мини Ида (12) и сина Џека (14). То, каже, пружа много материјала за причу. „Ако си отац и снимаш филм о оцу који очајнички покушава да пронађе и заштити своју ћерку, то ћеш дубоко осећати“, каже Андерсон.
– Све што сам осећао као отац унео сам у ову причу. Све што родитељ жели је да деци да независност, да их оспособи за живот, али у исто време не жели да оду, да изађу кроз врата породичног дома заувек. Тако да мислим да сам све што сам осећао унео у ову причу. Почињем да се осећам и помало лоше сада, јер сам превише љубави и притиска ставио на Чејс и њена плећа. Не могу довољно да нагласим колико је она сјајна. После свега што се са филмом десило, морао сам да се подсетим како сам стигао до овде и закључио сам да је разлог зашто је све трајало толико дуго тај што сам чекао да упознам Чејс Инфинити. Судбина је хтела да она буде херој овог филма. Пронаћи њу био је један од најсрећнијих тренутака које сам имао у каријери.
Али и главног глумца:
– Леонардо Дикаприо је савршен да предводи било који филм као главни глумац! Лео може да одигра изгубљеност, збуњеност, бес, боље него готово било ко други и поседује огроман распон емоција. Он је толико пун душе, и волим начин на који стари као једна од наших великих филмских звезда. Имао сам срећу што сам га добио за филм. Толико дуго сам желео да радим са њим и често смо о томе причали. У једном тренутку обојица смо схватили да не постајемо млађи, па је боље да урадимо нешто конкретно.
Пудлица, кафа и новине
Андерсонове ћерке обожавају филм, постале су блиске са младом глумицом Чејс Инфинити, мада се некима баш не допадају крваве сцене.
– Мало су премладе за то – објашњава Пол Томас. – Ја радим од куће, тако да су деца упозната са свим што пишем и радим. Моје приче су део бића нашег дома.
Тај дом у градићу Тарзана, у калифорнијској долини Сан Фернандо, који је Андерсон описао као „хаотичан“, јесте место где се по цео дан приказују стари, класични филмови са кабловских канала и у који му пудлица свако јутро доноси штампано издање „Лос Анђелес Тајмса“ што га достављачи спусте испред врата.
– Јутро је за мене најбољи део дана – каже Андерсон. – Имам млин за кафу поред задњих врата. Пас обично спава са децом. Када укључим млин за кафу, то је сигнал за пса да устане и дотрчи до врата. Ја му их отворим и док завршим млевење кафе, пас се враћа са новинама. Имам своју кафу и своје новине да их на миру густирам, обоје.
У новинама редитељ чита и политичке теме којима се његови филмови тек посредно баве. „Једна битка за другом“ директније од осталих, али и даље на ивици. Да ли себе сматра политички освешћеним редитељем?
– „Једна битка за другом“ је политичан филм исто колико су и „Ноћи бугија“ о порнографији. За мене политика на крају постаје помало досадна. Део сам овог света и размишљам о стварима на исти начин као и сви ми. Начин да приступиш причи јесте да поставиш питање: шта је најважније? За мене су најважнији људи и начин на који ступају у односе једни са другима, зашто воле једни друге, зашто мрзе једни друге, апсурдност њихове људске природе. То су ствари које свако може да разуме.
То су ствари које су безвремене, додаје.
– Волим филм „Црвени“, ако га се сећате! Не желим да кажем ниједну лошу реч о њему, јер познајем и волим Ворена Битија који га је режирао и у њему играо главну улогу. Обожавам тај филм, али се изгубим када почну толико да причају о Руској револуцији. Не могу да схватим! То траје двадесет минута и ја се искључим, уопште не пратим о чему причају. Али, оно што разумем је када Ворен покушава да пронађе Дајан Китон, и када се нађу на железничкој станици. То је оно што памтим из тог филма. То је филозофија коју уводим у филм — хајде да се не оптерећујемо стварима које су превише компликоване. Највећа грешка коју сам могао да направим у причи попут ове јесте да сам политику ставио у први план.
То има кратак рок трајања, додаје.
– Да би прича трајала два сата и четрдесет минута, мораш да бринеш о ликовима и да правиш велике емотивне лукове, да покажеш зашто волиш ту особу и зашто мрзиш ову другу. То никада не излази из моде. Као ни фашизам и људи који чине лоше ствари другим људима. Нажалост, ни то не застарева. Такви смо ми људи. Себично је од нас да мислимо „види шта се дешава, ово никада раније није било“. Гледати следећу генерацију и мислити „радите погрешно јер то не радите као ја“, то је класична грешка. Свет се мења. Постоји нови плесни тренд и ти једноставно не разумеш музику за тај плес. Ја можда не разумем све, али испуњен сам огромном надом да следећа генерација може да превазиђе грешке које смо ми направили.
Приредио Срђан Јокановић