Победнички филм 77. Канског фестивала јесте љубавна бајка, али сасвим супротна од оне коју очекујете када помислите на „Пепељугу“ или холивудски класик „Згодна жена“. Ова бајка је урнебесно изокренута и изопачена, баш у складу са савременим добом у коме је настала. Остварење редитеља Шона Бејкера (53) је топло и нежно, колико и сурово и превише стварно у својој бајковитости. Тој уверљивости и живости приче добрим делом доприноси и нестварно добра глумица Мајки Мадисон у насловној улози.
Она игра стриптизету и даму за пратњу Ани, што је скраћено од Анора, девојку пореклом из неке бивше совјетске републике која лоше говори руски језик. Упамтила га је од своје баке. Једног дана се догоди да западне за око (и тело) Ивана-Вање, блентавног и обесног сина руског тајкуна и његове покондирене жене. Оставили су га да студира у Њујорку и живи у њиховом тамошњем суперлуксузном дому са послугом. Уместо да учи он прави журке, пије и посећује стриптиз барове – на брзину се жени са Ани у Лас Вегасу.
Родитељи хватају први лет из Москве за Њујорк, ангажују локалног руског свештеника и јерменске гангстере да поправе ситуацију, пониште брак и сачекају их са сином. Али, ствари не иду планираним током, јер Ани није ловац на богате мужеве, она је веровала у искрену Иванову љубав и његову понуду за брак и заиста ће га волети до самог краја, док у Ивану не види оно што сви гледаоци виде од самог почетка…
Посвета сексуалним радницима
И у својим ранијим филмовима попут „Мандарине“ или „Црвене ракете“ редитељ се на свој начин бавио светом проституције и порнографије, а овог пута је освојену Златну палму у свом победничком говору са позорнице дворане „Лимијер“ посветио управо „свим сексуалним радницима света“.
Бејкер нам је на прес конференцији неколико дана раније рекао да је тек после свог првог филма „Старлет“ (2012) почео да се занима за свет филмова за одрасле.
– Тада сам се спријатељио са неким сексуалним радницима оба пола и схватио да постоји на хиљаде невероватних прича из њихових живота. Надам се да ће овакви филмови помоћи да се скину стигме и прерасуде о свету у коме живе и раде ти људи. Проституција би требало да буде декриминализована и да се не уводе законске регулације у ту област живота зато што сексуални радници у свом послу користе сопствено тело и на њима је да одлуче како ће то чинити.
У „Анори“ има неколико еротских сцена али пажљиво сниманих:
– Све те сцене, боље рећи кадрови, имају своју кореографију и са глумцима сам доста радио на томе како ће оне изгледати и како треба да се сниме и да се ураде само уколико су неопходне и гурају причу даље ка свом финалу.
Главном руском глумцу Марку Елдејштајну, који игра сина руског тајкуна, ова прилика је била тако примамљива да је себе снимио потпуно нагог у пробном снимку и послао редитељу као пријаву за аудицију иако то од њега нико није тражио. Поменута Мајки Мадисон, која је до сада имала епизоде у филмовима „Врисак“ или „Било једном у Холивуду“, имала је срећу да је Шон Бејкер улогу Аноре писао специјално за њу. Током припрема за снимања и на самом снимању, редитељ и његова супруга Саманта, иначе продуценткиња већине његових филмова, посебно су објашњавали глумици и глумцу каву врсту сексуалних и љубавних поза и ситуација желе, па су то и демонстрирали својим примером.
Нормално да смо голи
Глумица Мајки Мадисон је додала да су те сцене стриптиза и секса биле забавне за рад „јер је атмосфера на снимању била опуштена“:
– После неког времена била је превише опуштена тако да ми је било нормално што смо сви голи у том клубу – додала је Мајки. – Заиста ми није био потребан никакав координатор интимних сцена.
Никоме од глумаца није био потребан, јер су Шон Бејкер и његова супруга обављали тај посао.
– Та ствар са координатором интимних сцена зависи од случаја до случаја, од филма до филма, да ли ће бити ангажовани – каже Бејкер. – Ја сам у својој каријери до сада режирао најмање десет сцена секса и веома сам сигуран у то што радим. Наш најважнији приоритет је да се глумци осећаају сигурно, заштићено, удобно током целог процеса рада на тим сценама.
Редитељ је признао да не мисли целог живота да буде окренут тој теми, али да има план за следећи филм и у њему ће, и овај пут, бити места за сексуалне раднике. Напоменуо је како „Анора“ није баш класичан комерцијални филм, али да се нада како ће му ова награда помоћи да стигне до више биоскопских сала и подсетити неке људе да овакви филмови и даље постоје.
На неколико дана раније одржаној прес конференцији Бејкер је управо са жаљењем говорио о затварању биоскопа, али и исказао наду у рађање нове културе гледања филмова која се помаља у великим градовима.
– Ја ћу се и даље борити да биоскопски филм остане у животу и свет стално треба подсећати да гледање филма код куће док претражујете свој мобилни телефон истовремено, одговарате на поруке и само пола пажње усмеравате ка филму није исто што и када седите са другим људима у мрачној биоскопској сали и сви сте посвећени само тој једној ствари. Знам да компаније које праве мобилне телефоне и кућне уређаје желе да вас убеде како је то исто, али није.
Монструми из детињства
Скромног и шармантног Шона Бејкера сретао сам више пута последњих година. Два пута смо радили интервјуе, од Кана (поводом филма „Флорида пројекат“) до Локарна (где је био члан жирија), али се догодило да ниједан није објављен. Срели смо се и сада у Кану на једној забави после пројекције филма и том приликом се присетили ранијих сусрета из којих су ми остале неке занимљиве приче из живота овог талентованог редитеља. Рецимо о томе какви су филмови утицали на дечака рођеног у Њу Џерсију, покрај Њујорка.
– Одрастао сам на хорор филмовима које су волели моји родитељи – рекао ми је Бејкер, чија мајка је била учитељица, отац адвокат, а сестра музичарка и сценограф. – Таван куће мојих родитеља је и даље пун пластичних фигура из тих филмова. Мајка ме је увела у свет монструма студија „Универзал“ попут Франкенштајна, Дракуле и других које сам гледао у сали оближње библиотеке. Од тада, па и данас, под великим сам утицајем жанровских филмова, посебно ремек-дела каква су „Ноћ вештица“, „Тексашки масакр тестером“ или „Розмарина беба“. Али, сада, као прави филмофил, трудим се да гледам све жанрове и остварења из целог света. Када гледам филмове у њима највише тражим срце аутора. Срце ми је најважније, јер ме оно увлачи у причу и узбуђује. Друга ствар о којој размишљам је умеће редитеља да причу филма представи на убедљив и оригиналан начин. О те две ствари сам размишљао и када сам био члан жирија на фестивалима где се одлучивало о наградама.
Са дипломом студија филма и монтаже Бејкер се бацио на израду филмова које је писао, режирао и монтирао, за које је музику писала његова сестра и темама које су се бавиле људима са друштвених маргина и необичним ситуацијама у којима могу да се нађу. Бејкер је често свој новац улагао у дистрибуцију и рекламирање филмова које је режирао. Пажњу мањих светских, углавном америчких фестивала, привукао је делима „Излазак“ и „Принц Бродвеја“. Признање критичара и препознавање публике уследили су након успех филма „Мандарина“ који је снимио помоћу свој паметног телефона. Иако је до тада био јунак споредних програма фестивала у Локарну, тек са доласком у Кан, међу такмичаре секције „Петнаест дана аутора“, са филмом „Флорида пројекат“, почиње звездани део каријере Шона Бејкера.
– Тада сам се први пут осетио другачије, као да играм у важнијој лиги, као да живим неки нестваран сан у коме се у истом програму такмичим са онима којима се дивим и који су утицали на мене, као што су Абел Ферара и Бруно Димон. После сам се такмичио са „Црвеном ракетом“ и било је опет нестварно, а сада сам се, можда, већ мало навикао када трећи пут долазим са „Анором“ – смеје се Бејкер.
Такав је живот
Редитељ ми је причао шта је њему, заправо, важно с обзиром да му, изгледа није важно оруђе са којим снима.
– Јако ми је важна слика, изглед снимљеног дела без обзира на који начин се оно прави. Ја прихватам све форме изражавања, сва техничка средства све дотле докле су она у функцији садржаја. Никако не бих ишао ка техничком савршенству које постоји само за себе, да не подржава садржај и не даје му снагу. Истина је да сам некад превише строг према дигиталним камерама, али понекад су оне идеална форма, нарочито када немате новца за прави филм. То може да фрустрира и није увек једноставно одлучити да своју идеју прилагодите могућностима које су пред вама. Бити независтан стваралац није лако, увек пред собом имате изазове финансирања, дистрибуције, промоције и потребе да вам остане нешто од чега можете да живите. Зато многи аутори прелазе на телевизију. Савремена технологија је донела добре и лоше ствари у овај посао. Добра је да данас готово свако, са добром идејом, може да сними филм. Ја сам за три хиљаде долара снимио филм који се чак приказивао и у биоскопима. Лоша страна тога је што је конкуренција велика и што има много садржаја који нису вредни по било ком основу.
Не знам како функционише америчка филмска индустрија, али био сам увеђен да ће „Флорида пројекат“ имати номинације за Оскара у категоријама филма, режије, главне глумице и сценарија, а имао је само за мушку епизоду (Вилем Дефо). Постоји ли објашњење за моју промашену прогнозу, питао сам аутора тог дивног филма који заувек остаје у сећању, баш као што ће и „Анора“?
– Долазим из окружења независног филма и моја очекивања никада нису била велика што се тиче Оскара нити верујем да ћу у том смислу икада бити прихваћен у круговима америчке Академије за филмску уметност и науку. И логично је што су издвојили Вилема Дефоа као најпознатијег глумца у филму, тако функционише Оскар, али са друге стране и то је оправдано, јер је Вилем одличан глумац и остварио је сјајну улогу. Истина је да бих волео да је још неки глумац из филма био номинован, као и мој сниматељ, али такав је живот.
Пише Срђан Јокановић