Добитник „Златне палме“

Јапански редитељ и аутор награђеног остварења „Крадљивци“ ексклузивно за наш лист прича о својој породици и догађајима у њој, који су му били инспирација за низ филмова, и објашњава због чега је сада окренуо други лист.

Лепо је навићи се на неке ствари. Много је лепо навићи се на филмове које снима Хироказу Кореда (55). Углавном су посвећени породици: топли, нежни, паметни. Постављају много питања. Често су приказивани у нашим биоскопима и на телевизији, од „Нико не зна“ из 2004. преко „Још ходам“ и „Желим“ до „Какав отац, такав син“, „После олује“ и „Наша мала сестра“. Раније, деведесетих, снимао је другачије приче – фантастичне, филозофске. „Након живота“ донео му је статус култног аутора. Али, тада су се десиле промене у његовом окружењу. Током једне и по деценије изгубио је оца, па мајку, а онда је и сам постао отац. У све филмове уткао је своја лична искуства, неке је и снимао у крају у коме је одрастао шездесетих и седамдесетих са још две старије сестре.

Наставак можете прочитати у броју 3096.