Поводом 101. рођендана Миломира Главчића, једног од највећих српског добротвора данашњице, који са супругом Армелином живи у градићу Фонтхил близу канадских Нијагариних водопада, представници српске заједнице из Нијагара Фолса посетили су слављеника 6. децембра и лично му честитали овај изузетан животни јубилеј. У делегацији су били Јелена Борковић, са децом из Фолклорног ансамбла „Студеница“, Далиборка Пјевац испред Кола српских сестара „Мала Госпојина“ при Цркви Светог Георгија и Борислав Живковић, директор Српске школе „Никола Тесла“.
Деца која похађају ову школу припремила су за слављеника посебне честитке и цртеже, док су ансамбл „Студеница“ и Коло српских сестара „Мала Госпојина“ улепшали прославу тортом, цвећем и осталим поклонима. Ипак, оно што је Миломиру Главчићу измамило највећи осмех била је капа са натписом „101 and counting“ – „101 и броји се даље“.
Причу о Миломиру Главчићу, који је свом завичају, свом поткопаоничком крају до сада даровао више од десет милиона долара, можете почети било како, али увек ћете у њему препознати једног дечака из бајке, коју је млађани Миломир прочитао у трећем разреду основне. Овако то он сам описује у својој аутобиографској књизи ,,Трн у нози на дугачком путу“:
“Једна од тих бајки била је о дечаку без оца и мајке који је врло сиромашно живео са својом баком. Живели су врло оскудно и били више гладни него сити. Једнога дана, враћајући се из школе, уморан и гладан, дечак седе на један пањ да мало предахне, па поче да претура по торби, да ли је бар нека мрвица хлеба остала негде на дну. Превртао је и превртао по торби, па је онда окрену наопачке и почне да је истреса. Одједном из торбе испаде срећа која се звала Џин. Џин упита дечака зашто је тужан и како би он могао да му помогне. Дечак, онако гладан, одговори да би волео да има доста хране, да се лепо обуче и да живи у лепој и топлој кући. Џин му рече да ће да испуни све три његове жеље и да ће да га пошаље у Канаду, где по улици ходају печени прасићи, по небу лете печене кокоши, а на углу сваке улице стоје људи који деле разноврсну храну и колаче. Куће су им лепе и топле и све је као у рају.”
– Вероватно ме ова прича опсенила, јер сам и ја био сироче, више гладан него сит, па сам се питао, онако за себе, да ли је могуће да постоји тако нешто и да ли ћу ја икада имати шансе да одем у Канаду и тамо живим – сећа се тог времена Миломир.
Када су у логору у Италији, где се обрео 1947. године, одлучивали где ко жели да иде, Главчић је био више него јасан: “Знам да тамо по улицама не ходају печени прасићи, нити по небу лете печене кокошке, али хоћу да идем у Канаду.”
У тој земљи, ходао је “са трном у нози” али се, и поред великих искушења обогатио, и није заборавио свој завичај, који је свих ових година несебично помагао. Помаже, Миломир и рођаке и болесне и остареле и усамљене и добре ђаке, помаже у изградњи цркава, водовода, путева, помаже и књижевнике и сликаре…
Пише: Војо Мачар
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању