Велико срце уметника, у које је могао да стане читав његов вољени Београд, престало је да куца баш у недељу, 6. децембра. Џеј Рамадановски, дечак из дома који се уздигао, стигао до звезда, али није заборавио одакле је кренуо. Никада нећемо заборавити све његове сузе и успехе, емотивност и хуманост коју је несебично показивао, осмехе и добро расположење које је широко делио, као ни његов глас, кога се не би постидели ни најбољи светски џезери. Памтићемо га и због многих разбијених кафанских чаша, растанака и састанака, девојачких туга и момачких патњи…
Све је стало у ту једну песму – „Упалите за мном свеће као да ме нема“. И Београд је упалио свеће за свог Џејку, памтећи ту давну 1987.годину, када се појавио на МЕСАМ-у са нумером „Зар ја да ти бришем сузе“ и освојио високо друго место. Разигран, необичан, насмејан, са дивном промуклом бојом гласа, убрзо jе постао телевизијски феномен, што му је обезбедило појављивање у филму „Хајде да се волимо 2”, где је извео песму „Слажеш ли се ти”, којом је очарао целу тадашњу велику Југославију и доспео на сам врх наше музичке сцене.
Од тада креће вртоглави успех доброг духа београдских улица, мангупа, не криминалца већ ситног делинквента, како је за себе умео да каже. Ређају се албуми један за другим, на којима су од десет песама свих десет биле хитови. Његова „Недеља“ постаје химна војника и печалбара, „Рађај синове“ – најтраженија песма свих свадбених весеља, „Славија“– студентска туга, док су „Лубеница (Да си моја девојчица), „Један, два“, „Угасила си ме“, „Ветрови ме ломе“, „Где ћу сад, моја ружо“, „Секси ритам“, „Успео сам у животу“, „Сунце љубави“, „Мрак, мрак“, „Ко се с нама дружи“ – биле омиљене кафанске песме на простору читавог Балкана.
И нису га волели само они који су слушали народњаке, волели су га џезери, панкери, рокери, глумци, интелектуалци, сви они који су се проналазили у тој топлој емоцији коју је слао, без обзира на то да ли је певао баладе или брзе „лаке“ песме. Сви они који су у њему препознали човека, лафа и другарчину. Јер… знало се, где је Џеј, ту је и добар провод, ту је пиће за целу кафану, а у клубу који је држао у центру града остајало се до јутра када би вас Џеј испратио до врата, затворио их и кренуо у оближње пекаре да покупује све што је од пецива остало и подели сиротињи. О новцу који је делио домцима, пријатељима када би се нашли у невољи, комшијама за лекарске прегледе, никада није говорио. О томе говоре други, они који су изашли на улице да му одају почаст, онакву какву Београд није запамтио, а испратио је бројне легенде.
Пише Зорица Драгојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању