Саговорник „Илустроване Политике“ је др Милан Стојановић из Бостона, који је близу 40 година лекар у САД и више од 30 година специјалиста за анестезију са субспецијализацијом у терапији бола и предаје на Харвардском универзитету у Бостону.
Шта је најважније што сте у области медицине успели да остварите у Бостону, након што сте се 1988. године отиснусли преко ,,велике баре”, а после завршених студија медицине у родном Београду?
– Знам да звучи једноставно, али сама чињеница да сам изабрао професију коју волим, која је увек мање била ,,посао” а више пасија и уживање, је највећи успех за мене, каже на почетку разговора др Милан Стојановић. –Сигурно да помаже чињеница што сам сам у Бостону, једном од светских центара медицине, јер то омогућава лекарима да максимизују стручно усавршавање у клиничком раду, научним истраживањима и колаборацији са колегама из свих крајева света. Морам да напоменем и да сам имао велику срећу да се затекнем у Бостону кад је субспецијализација анестезије из медицине бола тек успостављена. Пре 30 година имао сам част да оснујем одељење за Интервентну медицину бола у Massachusetts General Hospital болници при Харвардском универзитету у Бостону, где сам више година био директор тог програма, учествовао у развоју и увођењу нових интервентних терапија бола у клиничку праксу и био ментор специјализантима од којих су многи постали светски лидери из те области. Захвалан сам да ми се указала прилика да већ више од три деценије директно учествујем у развоју ове нове гране медицине која успева бар до неке мере да ублажи хроничан бол, један од главних медицинских проблема данашњице и један од најчешћих разлога за посету лекару. Данас се клиничка пракса медицине бола брзо шири по целом свету, од само пар клиника пре тридесетак година, до једне данас потпуно признате светске специјалности. Захваљујући пионирском раду у овој области имао сам прилику свих ових година да сарађујем са колегама из целог света и будем члан управнпог одбора водећих светских организација за терапију бола, научних комитета и организатор светских конгреса.
Између клиничке праксе и универзитетског рада, чему дајете предност?
– Мени је академски рад при Факултету јако интересантан, укључује научна истраживања, предавања, менторство и рад са специјализантима и контакте са колергама из целог света. Све то пружа једно велико задовољство ако волите своју професију. Међутим, ништа не може да замени свакодневни рад и контакт са пацијентима – ја још увек виђам пацијенте сваки дан. Рад са пацијентима је уникатан за нашу професију и то треба и даље да буде разлог што млади људи уписују медицинске студије.
Молим вас да за читаоце „Илустроване Политике“ објасните шта је било пресудно да од младог доктора, имигранта из Београда, данас словите за једног од водећих лекара за интервентну медицину бола?
– Мислим да не постоји рецепт и свако треба да нађе свој пут. За мене је било најважније да упознам себе и пронађем оно што ме интересује и даје ми жељу да радим и напредујем. Пре него што сам уписао медицину (пре)озбиљно сам схватио задатак да изаберем свој позив. Мада сам у почетку много био наклоњен техници, после дугог размишљања, истраживања и саветовања ипак сам се определио за медицину и када сам једном донео одлуку никад нисам гледао уназад. Тој одлуци је можда највише допринела чињеница да сам схватио колико ми значи контакт са људима и тај „уметнички део“ који клиничка медицина носи са собом, што би ми у техници вероватно недостајало. Исто је било са одлуком да се бавим анестезијом и медицином бола. Рад је увек био сигурно најважнији, много више него таленат, жеља да се искрено научи нешто ново. Бити отворен према новим идејама и жеља да се помогне другима су ме гурали напред. Али никад нисам мерио колико радим, које ћу бенефиције добити због тог рада, само сам се фокусирао на медицину, а бенефиције су долазиле саме од себе. Увек је сам рад и процес био важнији него циљ. Трудио сам се да будем непристрасан, да не дозволим да ми материјална страна и политика диктира одлуке и да будем према свима фер. Можда сам по тој скоро бескомпромисној непристрасности и највише познат међу колегама и поред озбиљног рада то ми је, можда, и највише помогло у каријери.
Пише: Војо МАЧАР
Фотографије Приватна архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању