ДИРЕКТОРКА ФОНДА ЗА НАУКУ
Др Милица Ђурић Јовичић: Ход на високим штиклама

Фонд за науку Републике Србије (ФзН) основан је у марту 2019. За две године је отворио пет програма за финансирање научних пројеката који подижу капацитете младих истраживача, омогућавају решавање проблема које је изазвала пандемија, повезују научнике у Србији са српском научном дијаспором и помажу креирање нових технолошких достигнућа уз помоћ вештачке интелигенције која ће олакшати свакодневни живот. До сада је одобрено финансирање 177 научних пројеката на којима је ангажовано више од осамсто истраживача од који су 447 жене. У току је, између осталих, и реализација Програма за развој пројеката из области младих истраживача, a наш лист je у прошлом броју писао о три успешне научнице које су на челу три таква пројекта.

ФзН планира да ускоро, чим пандемија вирусом корона то дозволи, отвори нове програме усклађене са стратегијом науке и националним приоритетима. У овој години почиње и реализација пројеката у оквиру Програма ИДЕЈЕ који је намењен свим темама и научним областима. Очекује се да ће у 2021. на програмима ФзН бити ангажовано више од две хиљаде истраживача.

Др Милица Ђурић Јовичић је на челу овог Фонда од његовог оснивања. Завршила је Електротехнички факултет, где је и докторирала пре тридесетог рођендана. Њена научно-истраживачка каријера је све друго само не „научно досадна“.

Како је НАСА доспела до Вас?

– Наши бивши студенти су, заправо, били иницијатори свега. У питању је група младих, талентованих инжењера који су тек дипломирали и започели своје каријере на различитим местима, али који су заједно желели да допринесу истраживањима на Међународној свемирској станици. Њихов пројекат је био концепт енергетски ефикасног и спретног дрона који помаже космонаутима у кретању и преносу ствари у бестежинском стању унутар свемирске станице. Иновативност њиховог концепта је била заснована на томе да у свемиру нема гравитације, а у станици има ваздуха. Захваљујући томе дрон троши изузетно мало енергије када лебди (као паук), а, када је потребно, врло лако се помера пропулзијом ваздуха (као пчела). Одатле и назив копцепта и тима ArachnoBeeA.

Развој таквих решења носи посебну одговорност када су у питању примене у свемиру, и ту је потребно да све буде беспрекорно урађено и тестирано, јер су грешке тамо горе јако скупе и тешко исправљиве. НАСА је препознала значај овог решења и стога позвала целу групу на састанак и упознавање, као и инжењере из других земаља тако да је цело искуство било јако драгоцено на много начина. Што се тиче посете НАСИ и Кејп Каневерелу, били смо одлично примљени и наши домаћини су нам показивали бројне проблеме на којима раде или решења која развијају.  Били су изненађени ширином знања наше екипе, а ми смо се још једном уверили да је то посебна вредност нашег образовања.

Присуствовали сте и полетању ракете. Које је најупечатљивије искуство са тог догађаја?

– Били смо њихови ВИП гости на самом полетању, али је тај дан за када је све планирано дошло до квара сензора и лансирање је било одложено за наредни дан, а затим због неповољних ветрова за још један, затим је поново одложено, и тек четвртог дана је лансирање успело. Ово је такође била јако вредна лекција, јер грешке и поновни покушаји су саставни део рада и развоја.Често идеализујумо неке друге инстутиције, земље, услове рада, што може утицати на губитак самопоуздања или мотивације. Због тога је овакав пример био непроцењив као саставни део истраживачког и инжењерског сазревања– иако пут до успеха носи много препрека, битно је радити најбоље што можемо и бити упоран у томе.

Шта је Ваш ментор рекао кад сте му саопштили тему Вашег дипломског рада и како сте уопште дошли на такву идеју?

– Већ током основних студија паралелно сам и радила, а поред тога имала и објављене публикације на међународним конференцијама и у страном часопису као резултат сарадње са једном сјајном истраживачком групом са мог факултета, која се бави антенама, електромагнетиком и микроталасима. Сви су очекивали да ће ми то бити и тема дипломског рада, али на петој години сам добила предмет Биомедицинско инжењерство и инструментација, и ту сам увидела колико инжењери могу да помогну људима када је у питању здравље. Били смо на једној прослави којој је присуствовало много жена и девојака, све на високим потпетицама, а многе од њих су ходале неправилно или се жалиле на болна стопала или леђа. Као љубитељ моде, али и будући инжењер, веровала сам да лепе ципеле не морају бити болне, али ме је такође занимало да изучим проблем хода на штиклама из инжењерског угла. Решила сам да ми то буде тема за дипломски. Тиме сам напустила претходну област којом сам се бавила, и нисам ни знала да ми је тај тренутак заправо почетак каријере. Предложила сам тему: „Како висина штикли утиче на наше држање“ будућем ментору, и он ју је са задовољством прихватио. Верујем да када бирате ментора, то мора да буде особа која вас подржава да се развијате и померате сопствене границе. Када радите оно што вас занима, онда то и није рад него постаје део вас. То је нешто о чему размишљате све време и таква посвећеност гарантовано доводи до резултата, и то неупоредиво боље од било ког задатка који вам неко зада. Мој дипломски је постао прототип система за анализу хода, а након дипломирања и истраживања хода на високим потпетицама, почела сам развој новог система који се користи код пацијената који имају проблеме са ходом због неуродегенеративних обољења, након можданог удара или повреде, што је уједно и резултат мог доктората.

Да ли због оног што чине свом телу треба жалити жене које не скидају обућу са штиклом од десет сантиметара и мушкарце који не излазе из патика? Шта би било идеално?

– Једном када у детињству научимо да ходамо, никада више не размишљамо о томе. Тек када се нешто деси и почне да боли, схватимо колико је један биомеханички процес сложен и колико је битно правилно ходати. Ово не подразумева само адекватну обућу него и кориговање обрасца хода, који је, заправо, код многих људи неправилан. Уколико носите штикле, те неправилности више долазе до изражаја и брже утичу на здравље. Наравно, постоји много једноставних трикова којима то можете решити, научити да бирате обућу, са или без потпетица, или користити додатке које омогућавају идеалну комбинацију ципела и анатомије вашег стопала. Свако има право да носи оно у чему се осећа лепо, само то треба радити на начин који је добар и за ваше здравље – стопала, зглобове, леђа.

Ви и Ваш тим на ЕТФ сте први на свету направили бежични систем за анализу покрета. Ипак, Ваш изум није освојио свет. Шта из те приче могу да науче наши млади научници-генијалци?

– Све је то био један велики подвиг, фантастичан процес који је донео пуно признања и успеха у сваком домену, али и показао шта значи глобална конкуренција. Истраживање. Иновација. Развој прототипа. Тестирање. Развој нулте серије. Тестирање. Истраживање тржишта. Писање патената. Писање публикација. Налажење инвеститора. Развој производа. Процес комерцијализације. Упркос свему што смо имали и решили, неки други су били бржи и имали разрађене механизме за развој и комерцијализацију оваквих производа. Те последње фазе биле су ван наше контроле и зависиле од динамике и организације наших инвеститора. И то је такође искуство које радо делим са свима, поготово младим људима који имају иновативне идеје или предузетничке амбиције. Поред науке и истраживања, постоји још толико даљих корака који су потребни да би нешто заживело на тржишту. Читав низ вештина које треба такође познавати. Не мислим да сви треба да знају или уче све, напротив, мислим да свако треба да ради оно у чему је најбољи, али и да препозна шта још недостаје у тиму и шта би могло да се дода како би се достигао максимални потенцијал. Ово што причам сигурно није примењиво на све области, али, са становишта инжењерства, нема лепшег успеха него кад нешто што је почело као ваша идеја у глави, пређе цео тај развојни пут и постане производ који људи желе да имају и користе.

Иновациони центар ЕТФ је значајан део Ваше научне и радне биографије. По чему памтите период док сте били на његовом челу?

– ИЦЕФ окупља паметне и вредне људе који се баве научним истраживањима и сарадњом са привредом, домаћом и страном. Уколико сте креативни и имате добар тим као што ИЦЕФ има, могућности за развој су огромне. Када помислим на ИЦЕФ, мислим на тај сјајан тим и посвећеност раду, као и на адреналин када се развија идеја, конкурише за тендер или конкурс, када се „pitch-ује” привреди или инвеститорима, на срећу када имате позитивне резултате, и задовољство када испоручите завршен посао или када добијете похвале и захвалницу од корисника. Помислим и на заједничке прославе и дружења, која су саставни део доброг тима. Верујем да је рад са вредним младим људима који су пуни ентузијазма и жеље за успехом, заправо, еликсир младости. Задовољство је бити уз њих, подржавати их у свему што можете, гледати како се развијају и лично и професионално.

Рекли сте у једном интервјуу: „Учинићемо науку најпожељнијим послом“. Како?

– Замислите овако: постоји нешто што вас јако занима, или до чега вам је много стало. Неки проблем који желите да разумете и/или решите и имате идеју како. Ставите то на папир, саставите тим који вам је потребан, саставите буџет који вам је потребан, план рада, и онда вас неко позове да то све представите. Ви изађете пред експертски панел који чине угледни међународни стручњаци и са великом страшћу испричате своју идеју, проблем који желите да решите, начин на који предлажете да се то ради. Представите тим и покажете да сте сјајна група која то може. Покажете да сте мислили и о свим ризицима, и да имате решење и за то, као и јасан план рада који показује да апсолутно владате свиме. Након кратког времена, сазнате да вам је одобрено све то, и да ви и ваш тим можете да се наредне две, три, четири године бавите тим истраживањима, обезбедили сте веће плате, средства за опрему, путовања, публикације, и све то можете да радите у Србији где су ваши пријатељи и породица. Фонд за науку Републике Србије кроз своје програме и позиве управо пружа такву могућност истраживачима.

 

Пише Милица Стаматовић